Новосадски лекари сад без страха грле своју децу

Пацијената из целе Војводине је било некад мање, некад више, а како су пристизали оболели и одмицало време, тако су и лекари и остали запослени више учили о овој болести, коју до тада нико није ни видео, па ни лечио. Временом су научили да победе и страх који су на почетку имали, да стекну многа нова знања, али никада се, како кажу, нису навикли на то да изгубе пацијента, иако их је много умрло од ове тешке болести.

Управница Клинике професорка др Весна Туркулов каже како је 7. марта у ову Клинику први оболели од короне у Србији, те да је први талас био са најмање оболелих и максимално су имали 130 хоспитализованих пацијената дневно. Након тога је уследило мало затишје, а потом је други талас.

Награде

Клиника за инфективне болести добила је ове године и Октобарску награду Новог Сада, а др Туркулов каже како то показује да су били на првој борбеној линији.

- Занимљиво је да је 1972. године, када је била епидемија вариоле вере, наша Клиника такође добила Октобарску награду, па је и та епидемија обележила нашу Клинику. Награда много значи свим запосленима. Поводом Дана примирја, ја сам добила и Златну медаљу за заслуге, што је национална награда и значи много, јер има већу тежину, али и обавезује, да још више радимо – казала је др Туркулов.

- Крајем јуна је у другом таласу било највише 330 пацијената, а у овом трећем таласу имали смо највише 490 пацијената. Последњи талас одликује велики проценат тешко оболелих, који су смештени и у јединицама интензивне неге, све је пуно, без слободних места. Сви пацијенти траже примену кисеоничке терапије, а најтеже оболели су на респиратору. Није било лако. За први талас смо били спремни, имали смо протоколе и искуства из других земаља, Кине и Италије, али то је било искуство других. У другом таласу имали смо и своје искуство, те су се и мењали протоколи. Имам три деценије рада, али овако велика епидемија дешава се једном у сто година и неко је никада не доживи. То је целодневни рад, нема одмора, нема недеље и празника, нема радног времена – испричала је др Туркулов.

Како наводи и она и њене колеге су исцрпљени, али некако издржавају.

Доста здравствених радника је оболело током епидемије, а на њиховој Клиници је оболело четворо лекара и око 20 медицинских сестара. Срећом, то су биле лакше форме болести.

Током трајања епидемије, имали су много смртних исхода код пацијената, а други и трећи талас је одликовало много пријема, међу којима је било и много познаника, колега, те је осим борбе за живот пацијената, ту било и емотивних момената.

Скоро све клинике Клиничког центра Војводине претворене су у ковид болнице, а од пре неколико недеља, пријемна амбуланта за ове пацијенте измештена је из Клинике за инфективне болести у Клинику за рехабилитацију. Ту се сада ради тријажа пацијената, проверавају им се витални параметри, ради се рендген плућа, те се процењује јесу ли они за амбулантно или болничко лечење, да ли се смештају у јединице интензивне или полуинтензивне неге. У болници се пацијенти прате свакодневно, све клинике имају РТГ апарате, раде им се лабораторијске анализе, најмање два пута дневно имају визите, мониторисани су стално, мери им се температура из сата у сат, јер се дешава да се стање брзо погорша, па и за свега неколико сати. Др Туркулов наглашава како имају сву терапију антивурсну, антибиотску, осим суплемената и личне терапије.

- Кући идемо свакодневно, али породицу слабо виђамо и сви су нас жељни. Није лако то издржати. Тешко се подноси и губитак пацијената. Први преминули у Србији био је такође код нас, крајем марта, то је пораз за све нас. Ово је системска болест и није лака, некада траје и недељама. Имали смо и по 200 прегледа дневно, довози их хитна помоћ, пацијенти тешко дишу, пуне су чекаонице пацијената са боцама кисеоника, како би могли да издрже преглед и снимање. Прво примамо оне који тешко дишу. Имамо и доста млађих пацијената, оних који имају 40 и 50 година, а често имају и висок притисак, шећер, гојазни су, па то отежава болест – испричала је др Туркулов.

Са медицинском сестром из Респираторног центра Клинике за инфективне болести Љиљаном Џакула причали смо непосредно по изласку са одељења, али и из скафандера. У лечењу ковид болесника је од 15. марта и истиче како сви заједно раде у циљу побољшања здравственог стања оболелих. Медицинске сестре раде комплетну негу болесника, интубирају их, прате виталне параметре, дају терапију, стављају маске за кисеоник, раде вежбе за плућа, стављају апарате који удувавају кисеоник.

- Смене су нам по 12 сати, али дешавало се да дежурства трају и 24 сата, па и дуже. Све то време смо у скафандерима, које скидамо на сваких четири до пет сати. То нам је потребно јер нам недостаје кисеоник, да се хидрирамо, обавимо тоалет. Тешко је носити скафандер и на плус 30, али и сада. Физички је тешко радити, али је психички теже. Велика је борба са короном, брже умиру млади људи, јер долазе у лошијем стању. Сад су они са тешком и најтежом клиничком сликом, па је и сам ток болести тежи – испричала је Џакула, која код куће води рачуна и о старој мајци. Сваког момента се плаши и због тога гледа да на послу растерети и себе и друге, али је бојазан од обољевања увек у подсвести.

Како каже, посао медицинске сестре је леп, али су сада у питању такви пацијенти и таква је болест, да морају да раде са великом вољом да ће бити боље.

- Страшно је када умре неко, нарочито ако је млад и дуго је трајала борба и то је психички моменат са којим свакога дана идемо кући. Ипак и даље се боримо да свима помогнемо да оду својим кућама – испричала је Џакула.

У интензивног нези Респираторног центра Клинике за инфективне болести ради и др Наташа Гоцић Перић која свакога дана прегледа сву документацију, упоређује је са prеthodnim данима, обавља примопредају две екипе, договара се са колегама о даљим поступцима лечења, са инфектолозима се договара о терапији, а потом иде у црвену зону, где обавља озбиљну визиту и ту је кад год треба. Свим пацијентима у црвеној зони приступају индивидуално, подешавају параметре на респиратору, стабилизују пацијенте.

- Посао је тежак, али ми смо се некако навикли. Навикли смо се на овај темпо, али је доста психолошки тешких момената. Први смо и једини у Војводини који прихватају и пацијенте из других регионалних болница. Захвална сам целој екипи која је ту од марта, захвална на људскости и бризи, без њих ништа не би било исто и то захваљујем свим људима у екипи, од хигијеничарки до свих осталих – рекла је др Гоцић Перић.

Према њеним речима, ковид пнеумонија је респираторна инфекција, али многи имају низ пратећих болести, тако да велики тим колега сарађује да би пацијентима било боље.

- Једино на чега не можемо да се навикнемо је да изгубимо пацијента и то важи за све колеге. На услове и тежину рада смо се навикли, али када се уради све по протоколу, па и више од тога, а не успе се, онда то тешко пада – напоменула је др Гоцић Перић и додала како је од почетка епидемије водила дневник о својим мислима, али је то престала. – У почетку сам се плашила контакта са породицом, а сада поново смем да загрлим своје дете.

Волите се и будите солидарни

И лекари се плаше заражавања, па су стога смањили и дружења и виђања са људима. Др Преведен каже како има три сина, те се с њима мање виђа него иначе. Сматра да људи треба да раде оно што их релаксира и опушта, а не оно што их забрињава, а свима је потребна подршка.

- Поручио бих свима да за Нову годину и Божић нису забрањена дружења, али уз поштовање епидемиолошких мера и правила. Треба знати да су тинејџери и студенти били главни преносиоци заразе, али да се сада и они више пазе. Саветујем да мање света буде заједно, да носе маске, али и да се друже, да буду солидарни, да се воле, јер има и других начина да се друже. Желим да сви из овога изађемо паметнији, емпатичнији, бољи и вреднији – поручио је др Преведен.

Професор др Томислав Преведен је у пријемно тријажној амбуланти за ковид, а њему и његовим колегама помажу и волонтери, стажери, студенти.

- Сада се укључио и Институт за плућне болести Војводине, као и Војна болница, што је велика помоћ, а пацијенти се смештају и на Новосадски сајам. У марту смо сви били по мало изненађени и било је више страха, али се већ у летњем таласу видело да се боље сналазимо. Највећи притисак је сада. Дежурства нам трају по 24 сата, а пацијенти долазе из ковид амбуланти Дома здравља, довози их хитна помоћ. У трећем таласу су ковид амбуланте Дома здравља „одвадиле“ доста пацијената, које су упутили на кућно лечење. Дешава се да у амбуланти имамо од 160 до 220 прегледа и у почетку их је трећина или половина била за болничко лечење, док сада имамо доста контролних прегледа – казао је др Преведен.

Тренутно је мало мањи притисак на болницу, а дешавало се, како каже, да имају за пријем 40 пацијената, а слободних 20 постеља. Свако ко има потребу за кисеоником не враћа се кући.

- Сваког дана имамо пацијенте који се боре за ваздух,

тешко дишу, имају ниску сатурацију. Када добију кисеоник, а то је од шест до 10 литара кисеоника у минути, лакше дишу и већ за неколико минута се боље осећају. Психички је тешко свакога дана прегледати толико пацијената, потребна је пауза, да се оде то тоалета – испричао је др Преведен и додао како се до сада није заразио короном, иако свакога дана прегледа оболеле.

Љ. Петровић