Novosađanin Jovo Kovačević ekologiju sprovodi u svom dvorištu

Ljudski faktor je umnogome doprineo nestajanju tropskih i autohtonih šuma, rapidnom gubljenju biljnih i životinjskih vrsta, kovitlanju vremenskih neprilika i slično, ali isto tako je čovek taj koji svojim delovanjem može da okrene stvari u korist prirode i da svoj doprinos u ublažavanju katastrofe, kao što tvrdi i ljubitelj prirode iz Novog Sada, naročito hrastova, Jovo Kovačević. 

Dok smo se vozili vijugavim putem opasanim kućama i zelenilom po obroncima Fruške gore, da nam Jova pokaže svoj vrt, pričao nam je da je za drveće počeo da se interesuje tek kada je kupio plac i počeo da gradi kuću.

- Oduvek sam voleo da šetam u prirodi, ali nisam ranije obraćao pažnju na vrste drveća, kao i većina ljudi – priča Jova Kovačević - Donosio sam mladice drveća iz šume da ih zasadim kod mene na placu, a prvo koje sam posadio je vrsta javora za koju nisam znao koja je. Istraživao sam i saznao da se radi o američkoj vrsti i tada sam se zapitao otkud u našoj šumi strano drvo? Tako sam počeo da se interesujem za vrste drveća, razgledam po šumi, skupljam lišće, na internetu tražim odgovore, kao i u raznim stručnim literaturama, a najviše sam se interesovao za sastav drveća na Fruškoj gori. Tako sam došao do saznanja da su njene obronke nekada krasile autohtone hrastove šume, a danas jedva da se mogu sresti poneki primerci.

Prvo se iskopa rov dubine 80 cm, širine oko metar, a dužine oko tri. U njega se zatim nabaca red lišća, pa red zemlje, red lišća, red zemlje i tako do vrha. Zalije se dobro pripremljen supstrat, kako bi krenuo da truli. Od gore se poređaju žirevi, jedan do drugog u redovima, kako bi izbegli grananje u širinu. Žireve prekriti tankim slojem od centimetra zemlje i oko tri centimetra lišća na vrhu i opet zaliti, jer tako održava vlagu, a i simuliraju se uslovi koje imaju u šumi. Nakon nekog vremena oni klijaju, jedni u jesen, a jedni u proleće.

- Ti sa jeseni do proleća razviju jake korenove, a ako je mladica 60 cm, toliko je duboka njena žila srčanica, koja ne sme da se preseče – sa žarom priča naš sagovornik, dodavši da se nakon tri godine mladica može vaditi i preneti u iskopane duboke rupe, da žila može da stane u nju.

Jova nam objašnjava kako ima oko 500 vrsta hrasta, a u Srbiji raste deset. Još od doba Rimljana krenule su seče, koje su se nemilosrdno nastavljale, naročito za vreme Austro – Ugarske i do danas taj problem naprosto ne jenjava. Ono što njega najviše muči jeste gubljenje autohtone vegetacije i agresivna prevlast invazivnih stranih vrsta.

- Nestaju naše domaće vrste, zamenjuju ih strane, što je nedopustivo i moj motiv je da povratimo naše domaće vrste, naročito hrastove – ponosno će naš sagovornik, inspirisan nizijskim hrastom lužnjakom, brdskim hrastom, zatim kitnjakom, cerom, meduncem i sladunom. - U prirodi je sve povezano, te da bi održali prirodni, lokalni ekosistem, moramo očuvati izvorne biljke, karakteristične za naše podneblje. U najstarijem Nacionalnom parku sada preovladala srebrnasta lipa, koja jeste naša autohtona vrsta, ali je korov i brzo se širi. Pošto volim da sadim, kada sam napunio svoje dvorište, imao sam želju i u Zrenjaninu to da radim, pored predivnog jezera Peskara. Tako sam na livadi od 10 hektara 2017. godine posadio 3.000 jednogodišnjih sadnica hrasta lužnjaka. Želeo sam da ulepšam mesto na kom provodim letnje dane svake godine i da ostavim šumu u legat budućim generacijama, ali sam naišao na otpor tamošnjih meštana. Prvo su pastiri palili i uništavali te sadnice, a onda borba sa vetrenjačama kada sam hteo uzmem dozvole za sadnju, jer nijedna institucija to ne praktikuje. Teško je posaditi drvo danas.

Ali on ne odustaje. Kada smo ušetali u Jovin mali raj, odmah smo spazili mini rasadnik koji nosi razne vrste sadnica poput bresta i poljskog jasena, a ponajviše hrastova. Naš domaćin nam se pohvalio hrastom kitnjakom, koji već deceniju krasi njegovo dvorište, a mladica je imala četiri listića kada je iskopao, stavio u yep i doneo tu. U blizini mu društvo pravi njegov vršnjak topola. Još hrastića krasi dvorište Jove, a tu su i bela vrba i crni jasen, javor mleč, ali i ruj, aronija, trnjina, beli grab...

-U mom rasadniku imam jednogodišnje, dvogodišnje i trogodišnje sadnice, a najbolje je da se sade te treće godine, jer budu dovoljno visoke, pa ih trava ne može ugušiti – pojašnjava Jova. - Poljski jasen raste zajedno sa hrastom lužnjakom na vodoplavnim površinama. Možemo da razlikujemo dva tipa drveća,  na livadi, kada je samo, raste u širinu, a stablo bude debelo, nisko i širi se, kao što je slučaj sa širokolisnim hrastom meduncem u Kameničkom parku koji broji preko 200 godina. Drugi tip su stabla koja su uža, duža i idu u visinu, a taj efekat postižemo ako drveće sadimo bliže jedno drugom. 

U jesen, Jova krene da sakuplja žireve, te ih odmah seje. Oni, kaže, mogu da žive šest meseci, ukoliko ne izađe vlaga iz njih. Žir nema sistem kao druge mahunarke, već u njegovom slučaju, vlaga može da izađe iz njega, ali ne može da uđe. Kad dođe ispod 30 odsto vlage, žir umire. Mogu da se skladište i čuvaju u vlažnom i hladnom prostoru. Sadnja iz žira je potez za svačiju dušu i momenat koji može da pokrene svest o obnovi autohtonih vrsta našeg podneblja, što je dodatni benefit. Tako je Jova Kovačević primer da čovek koji želi da menja svet mora prvo da počne da menja sebe i svoje prioritete.

Ivana Bakmaz