Новосађанин Јово Ковачевић екологију спроводи у свом дворишту

Људски фактор је умногоме допринео нестајању тропских и аутохтоних шума, рапидном губљењу биљних и животињских врста, ковитлању временских неприлика и слично, али исто тако је човек тај који својим деловањем може да окрене ствари у корист природе и да свој допринос у ублажавању катастрофе, као што тврди и љубитељ природе из Новог Сада, нарочито храстова, Јово Ковачевић. 

Док смо се возили вијугавим путем опасаним кућама и зеленилом по обронцима Фрушке горе, да нам Јова покаже свој врт, причао нам је да је за дрвеће почео да се интересује тек када је купио плац и почео да гради кућу.

- Одувек сам волео да шетам у природи, али нисам раније обраћао пажњу на врсте дрвећа, као и већина људи – прича Јова Ковачевић - Доносио сам младице дрвећа из шуме да их засадим код мене на плацу, а прво које сам посадио је врста јавора за коју нисам знао која је. Истраживао сам и сазнао да се ради о америчкој врсти и тада сам се запитао откуд у нашој шуми страно дрво? Тако сам почео да се интересујем за врсте дрвећа, разгледам по шуми, скупљам лишће, на интернету тражим одговоре, као и у разним стручним литературама, а највише сам се интересовао за састав дрвећа на Фрушкој гори. Тако сам дошао до сазнања да су њене обронке некада красиле аутохтоне храстове шуме, а данас једва да се могу срести понеки примерци.

Прво се ископа ров дубине 80 цм, ширине око метар, а дужине око три. У њега се затим набаца ред лишћа, па ред земље, ред лишћа, ред земље и тако до врха. Залије се добро припремљен супстрат, како би кренуо да трули. Од горе се поређају жиреви, један до другог у редовима, како би избегли гранање у ширину. Жиреве прекрити танким слојем од центиметра земље и око три центиметра лишћа на врху и опет залити, јер тако одржава влагу, а и симулирају се услови које имају у шуми. Након неког времена они клијају, једни у јесен, а једни у пролеће.

- Ти са јесени до пролећа развију јаке коренове, а ако је младица 60 цм, толико је дубока њена жила срчаница, која не сме да се пресече – са жаром прича наш саговорник, додавши да се након три године младица може вадити и пренети у ископане дубоке рупе, да жила може да стане у њу.

Јова нам објашњава како има око 500 врста храста, а у Србији расте десет. Још од доба Римљана кренуле су сече, које су се немилосрдно настављале, нарочито за време Аустро – Угарске и до данас тај проблем напросто не јењава. Оно што њега највише мучи јесте губљење аутохтоне вегетације и агресивна превласт инвазивних страних врста.

- Нестају наше домаће врсте, замењују их стране, што је недопустиво и мој мотив је да повратимо наше домаће врсте, нарочито храстове – поносно ће наш саговорник, инспирисан низијским храстом лужњаком, брдским храстом, затим китњаком, цером, медунцем и сладуном. - У природи је све повезано, те да би одржали природни, локални екосистем, морамо очувати изворне биљке, карактеристичне за наше поднебље. У најстаријем Националном парку сада преовладала сребрнаста липа, која јесте наша аутохтона врста, али је коров и брзо се шири. Пошто волим да садим, када сам напунио своје двориште, имао сам жељу и у Зрењанину то да радим, поред предивног језера Пескара. Тако сам на ливади од 10 хектара 2017. године посадио 3.000 једногодишњих садница храста лужњака. Желео сам да улепшам место на ком проводим летње дане сваке године и да оставим шуму у легат будућим генерацијама, али сам наишао на отпор тамошњих мештана. Прво су пастири палили и уништавали те саднице, а онда борба са ветрењачама када сам хтео узмем дозволе за садњу, јер ниједна институција то не практикује. Тешко је посадити дрво данас.

Али он не одустаје. Када смо ушетали у Јовин мали рај, одмах смо спазили мини расадник који носи разне врсте садница попут бреста и пољског јасена, а понајвише храстова. Наш домаћин нам се похвалио храстом китњаком, који већ деценију краси његово двориште, а младица је имала четири листића када је ископао, ставио у yеp и донео ту. У близини му друштво прави његов вршњак топола. Још храстића краси двориште Јове, а ту су и бела врба и црни јасен, јавор млеч, али и руј, аронија, трњина, бели граб...

-У мом расаднику имам једногодишње, двогодишње и трогодишње саднице, а најбоље је да се саде те треће године, јер буду довољно високе, па их трава не може угушити – појашњава Јова. - Пољски јасен расте заједно са храстом лужњаком на водоплавним површинама. Можемо да разликујемо два типа дрвећа,  на ливади, када је само, расте у ширину, а стабло буде дебело, ниско и шири се, као што је случај са широколисним храстом медунцем у Каменичком парку који броји преко 200 година. Други тип су стабла која су ужа, дужа и иду у висину, а тај ефекат постижемо ако дрвеће садимо ближе једно другом. 

У јесен, Јова крене да сакупља жиреве, те их одмах сеје. Они, каже, могу да живе шест месеци, уколико не изађе влага из њих. Жир нема систем као друге махунарке, већ у његовом случају, влага може да изађе из њега, али не може да уђе. Кад дође испод 30 одсто влаге, жир умире. Могу да се складиште и чувају у влажном и хладном простору. Садња из жира је потез за свачију душу и моменат који може да покрене свест о обнови аутохтоних врста нашег поднебља, што је додатни бенефит. Тако је Јова Ковачевић пример да човек који жели да мења свет мора прво да почне да мења себе и своје приоритете.

Ивана Бакмаз