Novosađanin Dražen Radulov, novinar RTV, najbolji na kursu za ratne izveštače u Ankari

Ipak, da još jesu sila govori i činjenica da likvidacije novinara na svim meridijanima organizuju i sprovode svi koje njihova istraživanja i pisanje ugrožavaju. Od lokalnih i viših državnih moćnika, preko svetskih korupcionaških kartela do predstavnika organizovanog kriminala svih vrsta, kojima, ako novac jeste dragi otac, istina, sigurno nije ni dalek rod. Da i za stolom novinarski posao može biti opasan, znaju svi koji su ga iskusili. Takođe, zna se i da ima mnogo škola na kojima se puno toga o novinarstvu uči. Međutim, retke su one koje novinare spremaju i za nešto više od toga. Recimo, kako da prežive.

„Bio je to sticaj okolnosti. Pošto je jedan od kandidata bio sprečen, meni je ponuđeno da idem na kurs za ratne novinare. Prihvatio sam, iako obuka za ratne izveštače nije nešto što me je baš jako privlačilo“, kaže nam Dražen Radulov, novinar Dokumentarno-obrazovnog programa Radio televizije Vojvodine, koji je s kolegom iz Informativne redakcije iz iste kuće, Branimirom Kozarovim, u septembru bio na trineastodnevnoj obuci za ratne izveštače u Ankari. Ovu specifičnu školu organizaovala je i finansirala TIKA (Turkish Cooperation and Coordination Agency) u saradnji s turskom njuz agencijom Anadolija i Turskom policijskom akdemijom.

Saveti za preživljavanje

„Zaleganje, kada neko na vas baci ručnu bombu, nije na stomak, kako svi misle, nego na leđa s nogama i đonovima okrenutim u pravcu eksplozije. Tako stradaju noge, ali ne i vitalni organi: stomak i glava“, objašnjava Dražen isnstrukcije koje su dobili.

„Na ratištu često kada ste sa vojskom vaše strane imate problem jer nadležni ne žele da vas povedu sa sobom, jer možete biti i nezgodan svedok. S druge strane, ako se krećete kao neutralan jako ste izloženi. Jedino rešenje je da se priključite nekoj grupi na terenu, pri čemu se takođe izlažete velikom riziku. Kada se ide u takve situacije nosi se dosta keša. Jako je važno dobro se raspita o situaciji i okolnostima koje vas tamo čekaju. Kakvi su im običaji, koje su vere, koliko i kako da im se ponudi... Mora se uspostaviti odnos uzajamnog poverenja. Ratni izveštači jesu u neku ruku adrenalinski zavisnici i po tome šta su nama ispričali, oni su novinari koji, pre svega vole svoj posao i veruju da samo jedna slika može da promeni tok rata“, keže Dražen Radulov.

I Dražen, ne samo da je otišao u Ankaru, već je tamo, na seminaru WORLD Jurnalisam, ocenjen kao nabolji među 25 polaznika obuke koji su tu došli iz 12 zemalja Evrope, Azije i Afrike.

„To što sam tamo doživeo s kolegama, mislim da će mi ostati za ceo život“, još pod utiskom svega priča Dražen.

„Sada, kada sam prošao taj trening, zlu ne trebalo, a sem ratnih to su i situacije prirodnih katastrofa i socijalnih nemira, siguran sam da bih se mnogo bolje snašao nego neko ko nije imao priliku da sve to, gotovo u realnim uslovima iskusi. Svima koji su mi to omogućili, kao i mojoj kući RTV sam zaista jako zahvalan“, kaže Dražen.

Po njegovim rečima, tek po okupljanju, shvatili su šta ih čeka.

Novinar, ne ratnik

„Kada vas zarobe bitno je da znate, iako ste kao novinar zaštićeni međunarodnim konvencijama, da nikada, ali nikada nemate kod sebe fotogarfije ili snimke gde ste pored vojnika, gde držite ili pucate iz nekog oružija. Ako vam to vide, sledi vam smrtna presuda. Eventualno, slike sa vašom porodicom, neke benigne fotografije mogu da pomognu da vas ostave u životu“, kaže Dražen.

„Odmah nam je rečeno da neće biti šale, mada, počelo se od teorije. Predavanja su bila o geopolitičkoj situaciji, terminologiji koja se upotrebljava, recimo, o razlici između izbeglica, azilanata i ljudi koji su interno raseljeni u okviru svojih zemalja... Zatim smo krenuli na praktičnu obuku koja je zapravo glavna stvar kursa. Počeli smo od elemenata prve pomoći, trebalo je sve to da za par sati uvežbamo, a onda su nas ocenjivali, u veštinima: od davanja veštačkog disanja, masaže srca, tretiranja povreda, do izvlačenja povređenih iz smrskanih vozila“, priča Dražen.

„Usledile su i one nimalo prijatne stvari, simulacija onoga što vas kao novinara čeka kada se nađete na demonstracijama, između demonstranata i policijskog kordona. Došao je kamion s vodenim topom. Rečeno nam je da se uhvatimo ruku pod ruku i krenemo prema njemu. Odmah smo osetili njegovu maksimalnu snagu, prvo po nogama, da vidimo kako se pada, a potom i po grudima, gde se mlaz najčešće usmerava. Zaista nas nisu štedeli, ako se tome doda još i suzavaac, i trčanje sa gas maskama, kroz šta smo takođe prošli. Rekli su nam, u realnoj situaciji, za nas novinare nema pardona, jer u gužvi koja nastane retko ko može i da prepozna da smo novinari.“

Kako nam je Dražen još ispričao, kursom je bilo obuhvaćeno i učenje i primena tehnika samoodbrane i to jednom rukom, što je važno kada nešto snimate, a neko pokuša da vam otme ili razbije kameru. Hrabri polaznici obuke prošli su i kroz iskustvo spasavnja sa broda koji tone, preživljavanja u vodi i priordi, a u ratnim uslovima.

„Zaista je korisno znati, da ako padnete u more, pa i leti, u roku par sati nastupa hipotermija, a ako vas ne pronađu za pet-šest sati izvesna je smrt“, objašnjava Dražen.

„Bili smo i u sobi u kojoj se simulira zemljotres, spuštali se niz zgradu pomoću konopca...“

Za njega je jedan od najuzbudljivijih, a reklo bi se i najopasnijih zadataka bilo iskakanje iz vozila u pokretu, pri brzini od 20 do 30 kilometara na sat.

„Jedino to, ko nije hteo, nije ni radio. Trebalo je iskočiti na betonsku podlogu i otkotrljati se u kanal. Uspelo mi je to iz prve“, kaže Dražen i izdvaja i trening napredne tehnike vožnje automobila koju su im održali instruktori specijalnih policijskih snaga: slalom vožnja između čunjeva, okretanje od 360 stepeni, prevrtanje, izebegavanje iznenadnih prepreka na putu, vožnja po ekstremno klizavim površinama...

Od makismalnih 100 na ovom testu vožnje Dražen je dobio 95 poena, a kako mu je instruktor rekao, za njihove specijalce dovoljno je da imaju 90 poena. Zavhaljujući tome i ukupno postignutim rezultatima, Dražen je proglašen za najboljeg polaznika obuke. Nagradu mu je uručio direktor agencije Anadolija.

V. Crnjanski