Новосађанин Дражен Радулов, новинар РТВ, најбољи на курсу за ратне извештаче у Анкари

Ипак, да још јесу сила говори и чињеница да ликвидације новинара на свим меридијанима организују и спроводе сви које њихова истраживања и писање угрожавају. Од локалних и виших државних моћника, преко светских корупционашких картела до представника организованог криминала свих врста, којима, ако новац јесте драги отац, истина, сигурно није ни далек род. Да и за столом новинарски посао може бити опасан, знају сви који су га искусили. Такође, зна се и да има много школа на којима се пуно тога о новинарству учи. Међутим, ретке су оне које новинаре спремају и за нешто више од тога. Рецимо, како да преживе.

„Био је то стицај околности. Пошто је један од кандидата био спречен, мени је понуђено да идем на курс за ратне новинаре. Прихватио сам, иако обука за ратне извештаче није нешто што ме је баш јако привлачило“, каже нам Дражен Радулов, новинар Документарно-образовног програма Радио телевизије Војводине, који је с колегом из Информативне редакције из исте куће, Бранимиром Козаровим, у септембру био на тринеастодневној обуци за ратне извештаче у Анкари. Ову специфичну школу организаовала је и финансирала ТИКА (Туркисх Цооператион анд Цоординатион Agency) у сарадњи с турском њуз агенцијом Анадолија и Турском полицијском акдемијом.

Савети за преживљавање

„Залегање, када неко на вас баци ручну бомбу, није на стомак, како сви мисле, него на леђа с ногама и ђоновима окренутим у правцу експлозије. Тако страдају ноге, али не и витални органи: стомак и глава“, објашњава Дражен иснструкције које су добили.

„На ратишту често када сте са војском ваше стране имате проблем јер надлежни не желе да вас поведу са собом, јер можете бити и незгодан сведок. С друге стране, ако се крећете као неутралан јако сте изложени. Једино решење је да се прикључите некој групи на терену, при чему се такође излажете великом ризику. Када се иде у такве ситуације носи се доста кеша. Јако је важно добро се распита о ситуацији и околностима које вас тамо чекају. Какви су им обичаји, које су вере, колико и како да им се понуди... Мора се успоставити однос узајамног поверења. Ратни извештачи јесу у неку руку адреналински зависници и по томе шта су нама испричали, они су новинари који, пре свега воле свој посао и верују да само једна слика може да промени ток рата“, кеже Дражен Радулов.

И Дражен, не само да је отишао у Анкару, већ је тамо, на семинару WORLD Јурналисам, оцењен као набољи међу 25 полазника обуке који су ту дошли из 12 земаља Европе, Азије и Африке.

„То што сам тамо доживео с колегама, мислим да ће ми остати за цео живот“, још под утиском свега прича Дражен.

„Сада, када сам прошао тај тренинг, злу не требало, а сем ратних то су и ситуације природних катастрофа и социјалних немира, сигуран сам да бих се много боље снашао него неко ко није имао прилику да све то, готово у реалним условима искуси. Свима који су ми то омогућили, као и мојој кући РТВ сам заиста јако захвалан“, каже Дражен.

По његовим речима, тек по окупљању, схватили су шта их чека.

Новинар, не ратник

„Када вас заробе битно је да знате, иако сте као новинар заштићени међународним конвенцијама, да никада, али никада немате код себе фотогарфије или снимке где сте поред војника, где држите или пуцате из неког оружија. Ако вам то виде, следи вам смртна пресуда. Евентуално, слике са вашом породицом, неке бенигне фотографије могу да помогну да вас оставе у животу“, каже Дражен.

„Одмах нам је речено да неће бити шале, мада, почело се од теорије. Предавања су била о геополитичкој ситуацији, терминологији која се употребљава, рецимо, о разлици између избеглица, азиланата и људи који су интерно расељени у оквиру својих земаља... Затим смо кренули на практичну обуку која је заправо главна ствар курса. Почели смо од елемената прве помоћи, требало је све то да за пар сати увежбамо, а онда су нас оцењивали, у вештинима: од давања вештачког дисања, масаже срца, третирања повреда, до извлачења повређених из смрсканих возила“, прича Дражен.

„Уследиле су и оне нимало пријатне ствари, симулација онога што вас као новинара чека када се нађете на демонстрацијама, између демонстраната и полицијског кордона. Дошао је камион с воденим топом. Речено нам је да се ухватимо руку под руку и кренемо према њему. Одмах смо осетили његову максималну снагу, прво по ногама, да видимо како се пада, а потом и по грудима, где се млаз најчешће усмерава. Заиста нас нису штедели, ако се томе дода још и сузаваац, и трчање са гас маскама, кроз шта смо такође прошли. Рекли су нам, у реалној ситуацији, за нас новинаре нема пардона, јер у гужви која настане ретко ко може и да препозна да смо новинари.“

Како нам је Дражен још испричао, курсом је било обухваћено и учење и примена техника самоодбране и то једном руком, што је важно када нешто снимате, а неко покуша да вам отме или разбије камеру. Храбри полазници обуке прошли су и кроз искуство спасавња са брода који тоне, преживљавања у води и приорди, а у ратним условима.

„Заиста је корисно знати, да ако паднете у море, па и лети, у року пар сати наступа хипотермија, а ако вас не пронађу за пет-шест сати извесна је смрт“, објашњава Дражен.

„Били смо и у соби у којој се симулира земљотрес, спуштали се низ зграду помоћу конопца...“

За њега је један од најузбудљивијих, а рекло би се и најопаснијих задатака било искакање из возила у покрету, при брзини од 20 до 30 километара на сат.

„Једино то, ко није хтео, није ни радио. Требало је искочити на бетонску подлогу и откотрљати се у канал. Успело ми је то из прве“, каже Дражен и издваја и тренинг напредне технике вожње аутомобила коју су им одржали инструктори специјалних полицијских снага: слалом вожња између чуњева, окретање од 360 степени, превртање, изебегавање изненадних препрека на путу, вожња по екстремно клизавим површинама...

Од макисмалних 100 на овом тесту вожње Дражен је добио 95 поена, а како му је инструктор рекао, за њихове специјалце довољно је да имају 90 поена. Завхаљујући томе и укупно постигнутим резултатима, Дражен је проглашен за најбољег полазника обуке. Награду му је уручио директор агенције Анадолија.

В. Црњански