(Ne)pouzdano uputstvo za kupovinu knjige kao novogodišnjeg poklona
Nova godina je, kupujete knjigu za svoje drage, za prijatelje, a kada jednom pređete prag knjižare, a spadate u “knjiške lude”, šta ćete kada se pred vama otvore tekstualne rajske dveri i zaspu vas knjige u raznim formatima i i bojama, fontovima i povezima: ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš, kajaćeš se?
Kako dakle stići do naslova koji je dovoljno vredan da zadovolji vaš ukus, ali i ukus onoga kome je poklanjate? Ako ste mislili da su kratki euforični izlivi komentara na koricama dobar orijentir, grdno ćete se prevariti. Uvek, obavezno uvek, iz tih mini kritika možete saznati da je knjiga apsolutno genijalna, da je to knjiga koja se piše jednom u sto godina, da su o njoj pisali svi svetski listovi, a saznaćete i da tako nešto u životu niste čitali i da možete sebe smatrati povlašćenim što živite u vremenu u kome je ovo neponovljivo delo nastalo.
Saznaćete i ponešto o sadržaju, što, verujte, osim što spojluje, uglavnom vodi u pogrešnom smeru. Može, tako, da vam se desi da, zahvaljujući ovim “konstruktivnim i pouzdanim” uputstvima, pročitate komediju, uopšte ne shvativši da je u pitanju gola, rečita tragedija, ili da posle čitanja, veselo uzviknute: kako je samo recenzent bio u pravu, pa ovo je maestralna, produhovljena i optimistična poezija! A da posle shvatite da je u pitanju veristički roman prepun jada, bede i iscrpljenosti, zasićenje golog života.
Naravno da je spinovanje veštih knjižarskih magova neizbežnost koja često može samo da vam odmogne. Kada, tako, u blještavilu dobro lokacijski smeštene knjižare – glavni šor, ogromno i čisto staklo izloga, ukusno poređani tekstualni artikli – u čitavom monumentalnom krilu ogromnog izloga vidite sve iste nizove jarko obojene jedne te iste knjige, možete samo pomisliti da u knjižari imaju tiraž samo tog jednog naslova, što bi, priznajmo, bilo za nepoverovati, ili da je pak u pitanju genijalno delo koje svojom “mudrošću i predivnom” pričom ne ostavlja nikakvu nedoumicu: ovo, i samo ovo, najbolje je, kupuj, brzo, dok sve ne plane i završi u tuđim, srećnijim domovima!
Prisetimo se da je Oldous Haksli uporedio kulturu s porodičnim krugom u kojem svi članovi evociraju (velike) likove iz obiteljskog albuma; pisac, bez obzira šta mislio o tome ko su mu čitaoci, zaista ima “porodicu” kojoj će biti bliski likovi i motivi o kojima piše. (Doduše, ako je to tačno, ko to onda čita egzaltirane memoarske romane naših voditeljki, glumica i pevačica, mafijaša i lažnih političara? Pa, valda, neostvarene, neuspešne voditeljke, glumice, pevačice, mafijaši, lažni političari...) Ukoliko želite da pravoj osobi poklonite pravu knjigu, bilo bi idealno kada biste mogli da sami proverite šta se krije u knjizi. Dakle, morate prvo da je kupite. A zaključak je jednostavan i bolan: da biste “naučili” da čitate, morate naučiti da kupujete. Što i nije teško, treba zadovoljiti samo jedan uslov: da imate dovoljno para.
Dakle, imate li dovoljno novca, dođavola, da najzad i vi naučite kako se kupuju prave knjige za drage osobe, pogotovo za Novu godinu?
Đorđe Pisarev
