(Не)поуздано упутство за куповину књиге као новогодишњег поклона
Нова година је, купујете књигу за своје драге, за пријатеље, а када једном пређете праг књижаре, а спадате у “књишке луде”, шта ћете када се пред вама отворе текстуалне рајске двери и заспу вас књиге у разним форматима и и бојама, фонтовима и повезима: ако узмеш, кајаћеш се, ако не узмеш, кајаћеш се?
Како дакле стићи до наслова који је довољно вредан да задовољи ваш укус, али и укус онога коме је поклањате? Ако сте мислили да су кратки еуфорични изливи коментара на корицама добар оријентир, грдно ћете се преварити. Увек, обавезно увек, из тих мини критика можете сазнати да је књига апсолутно генијална, да је то књига која се пише једном у сто година, да су о њој писали сви светски листови, а сазнаћете и да тако нешто у животу нисте читали и да можете себе сматрати повлашћеним што живите у времену у коме је ово непоновљиво дело настало.
Сазнаћете и понешто о садржају, што, верујте, осим што спојлује, углавном води у погрешном смеру. Може, тако, да вам се деси да, захваљујући овим “конструктивним и поузданим” упутствима, прочитате комедију, уопште не схвативши да је у питању гола, речита трагедија, или да после читања, весело узвикнуте: како је само рецензент био у праву, па ово је маестрална, продуховљена и оптимистична поезија! А да после схватите да је у питању веристички роман препун јада, беде и исцрпљености, засићење голог живота.
Наравно да је спиновање вештих књижарских магова неизбежност која често може само да вам одмогне. Када, тако, у бљештавилу добро локацијски смештене књижаре – главни шор, огромно и чисто стакло излога, укусно поређани текстуални артикли – у читавом монументалном крилу огромног излога видите све исте низове јарко обојене једне те исте књиге, можете само помислити да у књижари имају тираж само тог једног наслова, што би, признајмо, било за неповеровати, или да је пак у питању генијално дело које својом “мудрошћу и предивном” причом не оставља никакву недоумицу: ово, и само ово, најбоље је, купуј, брзо, док све не плане и заврши у туђим, срећнијим домовима!
Присетимо се да је Олдоус Хаксли упоредио културу с породичним кругом у којем сви чланови евоцирају (велике) ликове из обитељског албума; писац, без обзира шта мислио о томе ко су му читаоци, заиста има “породицу” којој ће бити блиски ликови и мотиви о којима пише. (Додуше, ако је то тачно, ко то онда чита егзалтиране мемоарске романе наших водитељки, глумица и певачица, мафијаша и лажних политичара? Па, валда, неостварене, неуспешне водитељке, глумице, певачице, мафијаши, лажни политичари...) Уколико желите да правој особи поклоните праву књигу, било би идеално када бисте могли да сами проверите шта се крије у књизи. Дакле, морате прво да је купите. А закључак је једноставан и болан: да бисте “научили” да читате, морате научити да купујете. Што и није тешко, треба задовољити само један услов: да имате довољно пара.
Дакле, имате ли довољно новца, дођавола, да најзад и ви научите како се купују праве књиге за драге особе, поготово за Нову годину?
Ђорђе Писарев
