Naši stranci: Rat spojio, mir rastavio roditelje Lidije Ljuljič Dozet, majku Ruskinju i oca Srbina

Ruskinja je po majci Valentini Georgijevnoj Ljuljičevoj, otac joj je Srbin Živko Kragulj, dok je ona rođena u Nemačkoj polovinom maja 1945. Rat sastavio, a mir rastavio njene roditelje. Sanitetskim vagonom u majčinom naručju stigla je u Voronjež, gde je mama ostvarila žarku želju da završi pre rata započete studije geologije. I Lidijin otac se vratio u otaybinu, gde je doneo zlatne ruke i tifus. Preživeo je zahvaljujući nezi mlade partizanke, sa kojom je ostao do kraja života. Valentinu je država Sovjeta uputila da radi na istok, daleko od zavičaja. Tamo je srela čoveka pristiglog iz Lenjingrada i sa njim počela novi život.

- Sa mamom i očuhom selila sam se po ŠSR-u i bila devojčurak kad je moj rođeni otac u Jugoslaviji uspeo da pronađe našu adresu i poslao prvo pismo. Tad je počela dugogodišnje dopisivanje. Mama i očuh dobili su premeštaj u Voronjež, gde sam završila fakultet. Mnogo sam se radovala što je uz diplomu stigao i očev poziv da mu dođem u goste. Ostala sam mesec dana i naučila dovoljno da po povratku u Moskvi budem vodiča za bezbrojne turističke grupe iz Jugoslavije. Uz rad sam magistrirala i doktorirala filologiju, smer masovne komunikacije i udala se za kolegu sa kojim, pokazalo se, nisam delila sveotonazor - objašnjava Lidija.

A onda je ugladala Milovana Dozeta, čoveka svog života, na novosadskoj železničkoj stanici.

- Sa juga Srbije vozom sam se u Rusiju vraćala od Nade i Radovana, sestre i brata po ocu. Tata već nije bio živ. Odspavala sam i u susednom kupeu iza kofera ugledala lice nasmejanog čoveka, toplih blistavih očiju. Nisam se nadala da će taj trenutak do danas grejati moje srce. Pokazalo se da je moj zanimljivi saputnik široko obrazovan mašinski inženjer. Zapanjilo me je što na ruskom recituje stihove Jesenjina, a oči mu vlaže suze. Pričali smo do kasno u noć, a ujutro me probudi kucanje. Otvorim i vidim ga sa kafom u ruci. Bila je prva u životu koju mi je muškarac doneo u krevet. To je postalo naš neizbežni ritual. U vozu sam Milovanu dala broj telefona prijateljice gde sam nameravala da odsednem. Tek sam stigla, a zvoni telefon. Znala sam da je on!

Pamti da je Milovan svaki dan kupovao je „Dnevnik“, a ona čitajući i prevodeći novine i knjige iz njegove biblioteke shvatila logiku srpskog jezika i usavršila gramatiku. Zajedno su radili i kao prevodioci, pa jednom za Rafineriju u Slavonskom Brodu i obiman materijal o ugradnji bezbednosnih uređaja. Milovan poglavlja o ekonomici, mehanici i građevini, a ona o elektronici i kompjuterima. Naručioci su bili zadovoljni, a oni zarađen novac uložili u nezaboravno krstarenje po Volgi. Pre nepune dve godine Milovan je napustio ovaj svet. Sa patnjom i ljubavlju, Lidija pokazuje prvu zbirku svojih pesama, koje je posvetila voljenom čoveku.

Želeći da je opet vidi, zamolio ju je da pomogne kako bi svoj projekt klipnih prstenova ponudio Rusima.

- Setila sam se da je godinu dana ranije u lokalnim novinama objavljen poziv jedne naučne firme da im se sa svojim idejama jave pronalazači. Ne znam zašto sam taj oglas isekla i stavila u orman. I kad je Milovan tražio susret sa ruskim kolegama, gurnem ruku i odmah napipam baš to parče novina i ugovorim sastanak. Milovan je vozom došao kod mene. U trenu smo osetili da smo postali toliko bliski i da se nikad nećemo rastati. Prvih devet zajedničkih godina živeli smou Rusiji i isto toliko u Novom Sadu.

- Penzionisan je kao vodeći inženjer, a dugo godina bio je tehnički direktor „27. marta“, novosadskog giganta proizvodnje automobilskih delova. U fabriku je uložio sve svoje znanje i energiju, podigao je i načinio velikom, ali, nažalost, umesto poštovanja je prognan. Danas nema njega, ni preduzeća - uzdiše Lidija.

Pamti da je svaki dan kupovao je „Dnevnik“, a ona čitajući i prevodeći novine i knjige iz njegove biblioteke hvatila logiku srpskog jezika i usavršila gramatiku. Zajedno su radili i kao prevodioci, pa jednom za Rafineriju u Slavonskom Brodu i obiman materijal o ugradnji bezbednosnih uređaja. Milovan poglavlja o ekonomici, mehanici i građevini, a ona o elektronici i kompjuterima. Naručioci su bili zadovoljni, a oni zarađen novac uložili u nezaboravno krstarenje po Volgi. Pre nepune dve godine Milovan je napustio ovaj svet. Sa patnjom i ljubavlju, Lidija pokazuje prvu zbirku svojih pesama, koje je posvetila voljenom čoveku.

Posle Milovanove smrti nastavila je da živi u njegovom stanu nedaleko od novosadske železničke stanice, kraj koje su se prvi put sreli. Društvo joj pravi, čemer ublažava i radost unosi pudlica Čarli, koju je nabavila sa Milovanom. Odnedavno besplatno drži časove jezika i Rusima koji ovde žive pomaže da što pre progovore srpski. Ostala je i novinar, pa piše za „Rusko-srpski dijalog“, portal Centra za međunarodnu saradnju dva naroda.

Taj zapaženi projekat 2015. pokrenuo je Lidijin bivši student, naučnik Jevgenij Osenjkov. Jednom godišnje u Voronježu, Tambovu i Belgorodu organizuje međunarodni festival „Srpski dani u Černozemu.“ Na crnici Vojvodine Lidija sa prijateljicama organizuje ruske zabave, a kad iz duše krene njen mecospran, u Novi Sad unese čari Podmoskovskih večeri, privrženost Katjuše, tajanstvenost Rjabinuške i slast Kalinke. Nedavna poseta domovini ozarila je Lidiju da planira rečnik ruskih idioma i srpskih analoga, pa nešto značajno za sobom ostavi.

        Jelena Stamenković