Наши странци: Рат спојио, мир раставио родитеље Лидије Љуљич Дозет, мајку Рускињу и оца Србина

Рускиња је по мајци Валентини Георгијевној Љуљичевој, отац јој је Србин Живко Крагуљ, док је она рођена у Немачкој половином маја 1945. Рат саставио, а мир раставио њене родитеље. Санитетским вагоном у мајчином наручју стигла је у Вороњеж, где је мама остварила жарку жељу да заврши пре рата започете студије геологије. И Лидијин отац се вратио у otaybinu, где је донео златне руке и тифус. Преживео је захваљујући нези младе партизанке, са којом је остао до краја живота. Валентину је држава Совјета упутила да ради на исток, далеко од завичаја. Тамо је срела човека пристиглог из Лењинграда и са њим почела нови живот.

- Са мамом и очухом селила сам се по ШСР-у и била девојчурак кад је мој рођени отац у Југославији успео да пронађе нашу адресу и послао прво писмо. Тад је почела дугогодишње дописивање. Мама и очух добили су премештај у Вороњеж, где сам завршила факултет. Много сам се радовала што је уз диплому стигао и очев позив да му дођем у госте. Остала сам месец дана и научила довољно да по повратку у Москви будем водича за безбројне туристичке групе из Југославије. Уз рад сам магистрирала и докторирала филологију, смер масовне комуникације и удала се за колегу са којим, показало се, нисам делила свеотоназор - објашњава Лидија.

А онда је угладала Милована Дозета, човека свог живота, на новосадској железничкој станици.

- Са југа Србије возом сам се у Русију враћала од Наде и Радована, сестре и брата по оцу. Тата већ није био жив. Одспавала сам и у суседном купеу иза кофера угледала лице насмејаног човека, топлих блиставих очију. Нисам се надала да ће тај тренутак до данас грејати моје срце. Показало се да је мој занимљиви сапутник широко образован машински инжењер. Запањило ме је што на руском рецитује стихове Јесењина, а очи му влаже сузе. Причали смо до касно у ноћ, а ујутро ме пробуди куцање. Отворим и видим га са кафом у руци. Била је прва у животу коју ми је мушкарац донео у кревет. То је постало наш неизбежни ритуал. У возу сам Миловану дала број телефона пријатељице где сам намеравала да одседнем. Тек сам стигла, а звони телефон. Знала сам да је он!

Памти да је Милован сваки дан куповао је „Дневник“, а она читајући и преводећи новине и књиге из његове библиотеке схватила логику српског језика и усавршила граматику. Заједно су радили и као преводиоци, па једном за Рафинерију у Славонском Броду и обиман материјал о уградњи безбедносних уређаја. Милован поглавља о економици, механици и грађевини, а она о електроници и компјутерима. Наручиоци су били задовољни, а они зарађен новац уложили у незаборавно крстарење по Волги. Пре непуне две године Милован је напустио овај свет. Са патњом и љубављу, Лидија показује прву збирку својих песама, које је посветила вољеном човеку.

Желећи да је опет види, замолио ју је да помогне како би свој пројект клипних прстенова понудио Русима.

- Сетила сам се да је годину дана раније у локалним новинама објављен позив једне научне фирме да им се са својим идејама јаве проналазачи. Не знам зашто сам тај оглас исекла и ставила у орман. И кад је Милован тражио сусрет са руским колегама, гурнем руку и одмах напипам баш то парче новина и уговорим састанак. Милован је возом дошао код мене. У трену смо осетили да смо постали толико блиски и да се никад нећемо растати. Првих девет заједничких година живели смоу Русији и исто толико у Новом Саду.

- Пензионисан је као водећи инжењер, а дуго година био је технички директор „27. марта“, новосадског гиганта производње аутомобилских делова. У фабрику је уложио све своје знање и енергију, подигао је и начинио великом, али, нажалост, уместо поштовања је прогнан. Данас нема њега, ни предузећа - уздише Лидија.

Памти да је сваки дан куповао је „Дневник“, а она читајући и преводећи новине и књиге из његове библиотеке хватила логику српског језика и усавршила граматику. Заједно су радили и као преводиоци, па једном за Рафинерију у Славонском Броду и обиман материјал о уградњи безбедносних уређаја. Милован поглавља о економици, механици и грађевини, а она о електроници и компјутерима. Наручиоци су били задовољни, а они зарађен новац уложили у незаборавно крстарење по Волги. Пре непуне две године Милован је напустио овај свет. Са патњом и љубављу, Лидија показује прву збирку својих песама, које је посветила вољеном човеку.

После Милованове смрти наставила је да живи у његовом стану недалеко од новосадске железничке станице, крај које су се први пут срели. Друштво јој прави, чемер ублажава и радост уноси пудлица Чарли, коју је набавила са Милованом. Однедавно бесплатно држи часове језика и Русима који овде живе помаже да што пре проговоре српски. Остала је и новинар, па пише за „Руско-српски дијалог“, портал Центра за међународну сарадњу два народа.

Тај запажени пројекат 2015. покренуо је Лидијин бивши студент, научник Јевгениј Осењков. Једном годишње у Вороњежу, Тамбову и Белгороду организује међународни фестивал „Српски дани у Чернозему.“ На црници Војводине Лидија са пријатељицама организује руске забаве, а кад из душе крене њен мецоспран, у Нови Сад унесе чари Подмосковских вечери, приврженост Катјуше, тајанственост Рјабинушке и сласт Калинке. Недавна посета домовини озарила је Лидију да планира речник руских идиома и српских аналога, па нешто значајно за собом остави.

        Јелена Стаменковић