Naši stranci: Dr Gunatilaka više od pola veka leči decu u Srbiji

Kad je pošao u Beograd 1960. njegova zemlja zvala se Cejlon, a potom Šri Lanka - blagoslovena zemlja. Marljivo i ambiciozno dete preskakalo je razrede, za dve godine završavao tri i ostvario svoju želju. Postao je student Medicinskom fakultetu u Kolombu, utemeljenog 1870. i starijeg od beogradskog.

- Sa 11 univerziteta i preko 90 odsto pismenih ljudi, moje domovina je najpismenija u jugoistočnoj Aziji – ponosan je Čandra. - Kao mlad, stalno sam sanjao da nekud idem i već na prvoj godini studija od ministarstva prosvete dobio stipendiju za Jugoslaviju. Brinuo sam kako završiti medicinu na nepoznatom jeziku; tad sam govorio engleski i maternji sinhaleski.

Ugovor o školovanju je imao klauzulu da ko odbije stipendiju drugu ne dobija. Dakle, pravac - Beograd. - Turističkim brodom na četiri sprata, sa dva bazena za 1.700 putnika plovio sam dve i po nedelje preko Australije, Britanije i Italije. U Napulju su nam dali karte za put vozom. Na beogradsku železničku stanicu stigli smo u četiri ujutro. Škripu kočnica voza nađačao je uzvik: Beograd. Napolju mrkli mrak. Nikad tako mračnu prestonicu nisam video. Mada nam je obećan doček, na stanici nas dočeka hladnoća i muk. Niko ne zna engleski.

Rečeno mi je da stipendija obezbeđuje sve, smeštaj, hranu, knjige i džeparac. E, da nije bilo zabranjeno da nosim novac, odmah bih tražio način da se vratim kući, kod oca koji je imao je nekoliko pekara, kafana i plantaže kaučuka. Srećom mi je sestra spakovala kaput pa sam se obukao. Kod nas je tropskih prosečnih 30 stepeni. Oko osam ujutro došla je neka devojka iz ambasade i odmah nas odvela u dom na Novom Beogradu. Nije bilo lako učiti srpski. Možda sam pogrešio što nisam ostao u Kolombu. U mojoj zemlji nisu priznavali diplome iz Evrope, pa se nisam mogao vratiti kao lekar. Sa diplomom iz Kolomba mogao sam raditi u domovini, Australiji i Britaniji.

Shvatio je da mu je Beograd sudbina kad je upoznao Mirjanu Marković, beogradsku studentkinju ekonomije, oženio se, dobio ćerku Karolinu, postao i ostao Beograđanin.

- Završio sam studije i imao sreću da me zapazi jedan od najboljih pedijatara Jugoslavije profesor Vukan Čupić, dugogodišnji načelnik odeljenja intezivne nege i pozvao da radim i uz njega specijaliziram - seća se dr Čandra, ponosan što je bio u timu koji je stvorio čuveni Istitut za majku i dete, gde su lečena deca iz cele SFRJ. - Nakon specijalizacije, prvi posao sam našao u Rakovici, a potom prihvatio poziv Doma zdravlja u Požarevcu gde nisu imali pedijatra. Radni vek sam završio u Rakovici, gde sam i dalje volonter zdravstvenog odbora Crvenog krsta i obilazim decu više nehigijenskih naselja. Naročito mi prijaju susreti sa bivšim pacijentima. Kad se vozim autobusom, prilaze mi ljudi sa odraslom decom i govore: „Ovo je bio tvoj doktor dok si bio mali“. Radujem se što sam doživeo da lečim i treću generaciju iste porodice.

Doktor ovde živi tri puta duže no u otadžbini, a godinama je sarađivao sa diplomatama raznih zemalja. Dok nije bilo privatne prakse, angažovan je da brine o zdravlju osoblja ambasada Pakistana, Bangladeša, Australije, Egipta. Zvali su ga na proslave svojih dana državnosti i više ne može izbrojati na koliko je prijema bio. Maskota je diplomatskih balova, proslava domova zdravlja, udruženja pedijatara, Crvenog krsta. Gde god se pojavi i donese svoj dobroćudni osmeh, svi se obraduju: „Evo našeg doktora”. Kao član srpskog lekarskog društva, ide na kongrese i edukacije. Za svoju dušu skuplja sećanja, zahvalnice i priznanja. Najdražu je dobio u Baru od udruženja jugoslovenskih domova zdravlja.

- Plaćam članarinu, a nisam zadovoljan. Mislim da nakon 62 godine braka, moja supruga Mira 2020. nije preminula zbog korone već greške lekara. Bila je u bolnici, nisam mogao da uđem i vidim je, ali sam saznao da je dobro i otpustiće je. Dva dana kasnije, javiše da je umrla. Lekari ne treba da leče koronu, jer nema leka protiv virusa. Umire se zbog koagulacije krvi, a aspirin ne daju na vreme. Ne znam što kolege ćute, kao i SLD? I novinari ćute, samo prate političare - prekoreva dr Čandra.

U penziji je od 2005. Sa ćerkom je na Banjici kupio stan, a sad se pati sa majstorima. Često sanja zavičaj, koji zbog oblika i lepote zovu biser Indijskog okeana. Sa suprugom je tamo putovao skoro svake godine. Nakupio je 83 godine, sačuvao dobro zdravlje i dok ga noge služe želi da opet ode. Mada su karte jako poskupele, planira da uskoro zagrli bližnje na rodnom parčetu raja.

Jelena Stamenković