Наши странци: Др Гунатилака више од пола века лечи децу у Србији

Кад је пошао у Београд 1960. његова земља звала се Цејлон, а потом Шри Ланка - благословена земља. Марљиво и амбициозно дете прескакало је разреде, за две године завршавао три и остварио своју жељу. Постао је студент Медицинском факултету у Коломбу, утемељеног 1870. и старијег од београдског.

- Са 11 универзитета и преко 90 одсто писмених људи, моје домовина је најписменија у југоисточној Азији – поносан је Чандра. - Као млад, стално сам сањао да некуд идем и већ на првој години студија од министарства просвете добио стипендију за Југославију. Бринуо сам како завршити медицину на непознатом језику; тад сам говорио енглески и матерњи синхалески.

Уговор о школовању је имао клаузулу да ко одбије стипендију другу не добија. Дакле, правац - Београд. - Туристичким бродом на четири спрата, са два базена за 1.700 путника пловио сам две и по недеље преко Аустралије, Британије и Италије. У Напуљу су нам дали карте за пут возом. На београдску железничку станицу стигли смо у четири ујутро. Шкрипу кочница воза нађачао је узвик: Београд. Напољу мркли мрак. Никад тако мрачну престоницу нисам видео. Мада нам је обећан дочек, на станици нас дочека хладноћа и мук. Нико не зна енглески.

Речено ми је да стипендија обезбеђује све, смештај, храну, књиге и џепарац. Е, да није било забрањено да носим новац, одмах бих тражио начин да се вратим кући, код оца који је имао је неколико пекара, кафана и плантаже каучука. Срећом ми је сестра спаковала капут па сам се обукао. Код нас је тропских просечних 30 степени. Око осам ујутро дошла је нека девојка из амбасаде и одмах нас одвела у дом на Новом Београду. Није било лако учити српски. Можда сам погрешио што нисам остао у Коломбу. У мојој земљи нису признавали дипломе из Европе, па се нисам могао вратити као лекар. Са дипломом из Коломба могао сам радити у домовини, Аустралији и Британији.

Схватио је да му је Београд судбина кад је упознао Мирјану Марковић, београдску студенткињу економије, оженио се, добио ћерку Каролину, постао и остао Београђанин.

- Завршио сам студије и имао срећу да ме запази један од најбољих педијатара Југославије професор Вукан Чупић, дугогодишњи начелник одељења интезивне неге и позвао да радим и уз њега специјализирам - сећа се др Чандра, поносан што је био у тиму који је створио чувени Иститут за мајку и дете, где су лечена деца из целе СФРЈ. - Након специјализације, први посао сам нашао у Раковици, а потом прихватио позив Дома здравља у Пожаревцу где нису имали педијатра. Радни век сам завршио у Раковици, где сам и даље волонтер здравственог одбора Црвеног крста и обилазим децу више нехигијенских насеља. Нарочито ми пријају сусрети са бившим пацијентима. Кад се возим аутобусом, прилазе ми људи са одраслом децом и говоре: „Ово је био твој доктор док си био мали“. Радујем се што сам доживео да лечим и трећу генерацију исте породице.

Доктор овде живи три пута дуже но у отаџбини, а годинама је сарађивао са дипломатама разних земаља. Док није било приватне праксе, ангажован је да брине о здрављу особља амбасада Пакистана, Бангладеша, Аустралије, Египта. Звали су га на прославе својих дана државности и више не може избројати на колико је пријема био. Маскота је дипломатских балова, прослава домова здравља, удружења педијатара, Црвеног крста. Где год се појави и донесе свој доброћудни осмех, сви се обрадују: „Ево нашег доктора”. Као члан српског лекарског друштва, иде на конгресе и едукације. За своју душу скупља сећања, захвалнице и признања. Најдражу је добио у Бару од удружења југословенских домова здравља.

- Плаћам чланарину, а нисам задовољан. Мислим да након 62 године брака, моја супруга Мира 2020. није преминула због короне већ грешке лекара. Била је у болници, нисам могао да уђем и видим је, али сам сазнао да је добро и отпустиће је. Два дана касније, јавише да је умрла. Лекари не треба да лече корону, јер нема лека против вируса. Умире се због коагулације крви, а аспирин не дају на време. Не знам што колеге ћуте, као и СЛД? И новинари ћуте, само прате политичаре - прекорева др Чандра.

У пензији је од 2005. Са ћерком је на Бањици купио стан, а сад се пати са мајсторима. Често сања завичај, који због облика и лепоте зову бисер Индијског океана. Са супругом је тамо путовао скоро сваке године. Накупио је 83 године, сачувао добро здравље и док га ноге служе жели да опет оде. Мада су карте јако поскупеле, планира да ускоро загрли ближње на родном парчету раја.

Јелена Стаменковић