Kristofer Urijegas, bivša SAD zelena beretka, živi u Srbiji

Inače, one svojim lekovitom ljutinom sprečavaju stvaranje krvnih ugrušaka„, veli Kristofer Urijegas, podrinjski domaćin, penzionisani podoficir “Zelenih beretki”, elitnih jedinica armije SAD, koji povezuje ne samo Teksas i Srbiju, već i odsudne bitke tih zemalja.

Rođen je na 20 minuta od centra San Antonija i čuvene tvrđave Alamo, gde se 1836. zbila mitska bitka protiv brojčano daleko nadmoćnijih meksičkih trupa, u kojoj je poginuo legendarni Dejvi Kroket, ali se posle nje Teksas osamostalio i 1845. postao 29. država SAD. Bitka značajna kao nama Kosovska, pa su joj povećene brojne pesme, knjige, stripovi i filmovi, a najpoznatiji je onaj sa rediteljem debitantom Yonom Vejnom, koji igra nacionalnog heroja Kroketa.

Kristofer malo priča o sebi, a prošlost ostavlja istoričarima. Sluti da su njegovi preci u bici za Alamo bili na suprotnim stranama. Mama Florinda je astečkog porekla (drugi naziv za Asteke je baš Meksiko i tu su zemlju naselili negde u 13. veku), a čukundedovi su se doselili iz Španije i Irske, na teritoriju tada Meksika. Istorija se ponavlja i za njegovu naslednicu, šesnaestogodišnju Kristinu, čiji su roditelji, strašne 1999., bili na zaraćenim stranama. Kristofer je sa 18 godina odlučio da u uniformi gradi karijeru i posle dugogodišnje vojne obuke obišao gotovo ceo svet. Krajem leta 1999., on i njegov tim sa Trinidada je, umesto kući, upućen u Republiku Srpsku. Odmah se zaljubio u pitome krajolike Semberije, fotografisao kraj table granice SRJ, ne sluteći da mu je to sudbina.

Supruga Mirjana, profesorka engleskog jezika i književnosti sa Beogradskog univerziteta, američki doktorand, seća se da su se upoznali na Veliku gospojinu, kad je na poziv kolege Alekse, koji je radio kao prevodilac SFOR-a, otišla u Bijeljinu na prijem „da konačno proba jastoga, a ne samo na filmovima gleda dok ga drugi jedu”. Ugledavši Kristofera, koji je to veče bio roštilj-majstor izustila je: „Vidi, Indijanac!”

Ispostavilo se da je Aleksa lični prevodilac podoficira Urijegasa, koji joj je odmah postao blizak. Kao devojka, govorila je da se nikad neće udati za čoveka koji nosi uniformu, niti ići u Ameriku, omrznutu nakon NATO bombi. Ali, eto - nikad ne reci nikad. „Verujem da je Bog odredio da živim reči Jevanđelja: „Ljubi neprijatelja svog”, kaže Mirjana, gledajući Kristofera, koji se zbog nje penzionisao i zajedno su u Podrinje došli.

Posle duge potrage za placem, na Veliku gospojinu 2014., njih dvoje su, uz blagoslov šest sjajnih bakica, naslednica porodičnog grunta Nikolić, kupili kuću i tri hektara zemlje iznad rečice Budimlije. Godinu i po Kristofer je sa komšijom Cakom, vredno krčio šikaru i korov, smatrajući to „radnom terapijom, koja pomaže da se shvati kako je materijalno prolazno, a duša večna“, objašnjava Mirjana, potomak Momčila Gavrića, malog viteza Velikog rata, na čijem početku mu je pobijena cela porodica, a kuća spaljena. Osmogodišnji dečak pridružio se srpskoj vojsci, koja je izvojevala prvu savezničku pobeda u ratu i iz otayine isterala Austrougare. Te 1914. je Momčilo proizveden u najmlađeg kaplara na svetu, a srčanog desetogodišnjaka je, posle bitke na Kajmakčalanu, vojvoda Živojin Mišić unapredio u čin podnarednika, a za iskazanu hrabrost odlikovan je i na Solunskom frontu.

Mirjanini preci i sa očeve strane peške su prešli Albaniju. Deda njenog oca Vladimir Flipović, borac balkanskih i Prvog svetskog rata, postao je 1920. prvi izabrani gradonačelnik Loznice. Posle više mandata dobio je nadimak Narodna Majka, zbog brige da svaki građanin ima hleb. U njegovo doba, varoš dobija prvi urbanistički plan i električnu uličnu rasvetu, a u obližnjem Tršiću obnovljena je kuća Vuka Karayića. Mirjana priča da je od kralja Aleksandra pozajmio novac za gradnju jedne od tri nove škole, koju je do nedavno pohađala i njegova čukun-unuka Hristina, danas đak srednje muzičke i poljoprivredne škole u Šapcu. Lane su Filpovićevi sugrađani odlučili da jednoj ulici daju njegovo ime.

Dok razgovaramo, Kristofer sa komšijom peče rakiju od šljiva, čija stabla je brižljivo okrečio da bi ih zaštitio od štetočina. A u stogodišnjem voćnjaku rastu i jabuke, kruške, yanarike, dudovi... Domaćin umesto hemikalija, koristi koprivu.

„Kristofer je kao i moj otac, što kažu Amerikanci - vorkoholik”, objašnjava Mirjana, dok se okolo gegaju žuti pačići, koje Hristina nosi u kupatilo da se u lavabou brčkaju. Okolo se šepure morke, blaženi mir prekida kukurikanje petlova, koji na žurku pozivaju svoje koke. Kao za izložbu očešljane ovčice šetaju po imanju i ležu pred Kristofera da ih mazi. Prestaju da bleje kad priđu domu iz kog dopiru zvuci Hristinine violine.

Kraj jasika Kristofer je podigao ribnjak, komšija doneo iz Drine ribu, pa na gozbu sleću rode i po koja čaplja. Iskreno veruje da nam zemlju nisu dali roditelji, već pozajmila naša deca. Kao i desetine hiljada građana, potpisnika apela protiv rudnika litijuma kompanije “Rio Tinto”, strepi da će uništiti obradivo zemljište, a tone jalovine i hektolitri sumporne kiseline dospeti u Jadar, pa u Drinu, pritoku Save, koja će sve odneti ka Beogradu i dalje.

Jelena Stamenković