Кристофер Уријегас, бившa САД зеленa береткa, живи у Србији

Иначе, оне својим лековитом љутином спречавају стварање крвних угрушака„, вели Кристофер Уријегас, подрињски домаћин, пензионисани подофицир “Зелених беретки”, елитних јединица армије САД, који повезује не само Тексас и Србију, већ и одсудне битке тих земаља.

Рођен је на 20 минута од центра Сан Антонија и чувене тврђаве Аламо, где се 1836. збила митска битка против бројчано далеко надмоћнијих мексичких трупа, у којој је погинуо легендарни Дејви Крокет, али се после ње Тексас осамосталио и 1845. постао 29. држава САД. Битка значајна као нама Косовска, па су јој повећене бројне песме, књиге, стрипови и филмови, а најпознатији је онај са редитељем дебитантом Yonom Вејном, који игра националног хероја Крокета.

Кристофер мало прича о себи, а прошлост оставља историчарима. Слути да су његови преци у бици за Аламо били на супротним странама. Мама Флоринда је астечког порекла (други назив за Астеке је баш Мексико и ту су земљу населили негде у 13. веку), а чукундедови су се доселили из Шпаније и Ирске, на територију тада Мексика. Историја се понавља и за његову наследницу, шеснаестогодишњу Кристину, чији су родитељи, страшне 1999., били на зараћеним странама. Кристофер је са 18 година одлучио да у униформи гради каријеру и после дугогодишње војне обуке обишао готово цео свет. Крајем лета 1999., он и његов тим са Тринидада је, уместо кући, упућен у Републику Српску. Одмах се заљубио у питоме крајолике Семберије, фотографисао крај табле границе СРЈ, не слутећи да му је то судбина.

Супруга Мирјана, професорка енглеског језика и књижевности са Београдског универзитета, амерички докторанд, сећа се да су се упознали на Велику госпојину, кад је на позив колеге Алексе, који је радио као преводилац СФОР-а, отишла у Бијељину на пријем „да коначно проба јастога, а не само на филмовима гледа док га други једу”. Угледавши Кристофера, који је то вече био роштиљ-мајстор изустила је: „Види, Индијанац!”

Испоставило се да је Алекса лични преводилац подофицира Уријегаса, који јој је одмах постао близак. Као девојка, говорила је да се никад неће удати за човека који носи униформу, нити ићи у Америку, омрзнуту након НАТО бомби. Али, ето - никад не реци никад. „Верујем да је Бог одредио да живим речи Јеванђеља: „Љуби непријатеља свог”, каже Мирјана, гледајући Кристофера, који се због ње пензионисао и заједно су у Подриње дошли.

После дуге потраге за плацем, на Велику госпојину 2014., њих двоје су, уз благослов шест сјајних бакица, наследница породичног грунта Николић, купили кућу и три хектара земље изнад речице Будимлије. Годину и по Кристофер је са комшијом Цаком, вредно крчио шикару и коров, сматрајући то „радном терапијом, која помаже да се схвати како је материјално пролазно, а душа вечна“, објашњава Мирјана, потомак Момчила Гаврића, малог витеза Великог рата, на чијем почетку му је побијена цела породица, а кућа спаљена. Осмогодишњи дечак придружио се српској војсци, која је извојевала прву савезничку победа у рату и из otayinе истерала Аустроугаре. Те 1914. је Момчило произведен у најмлађег каплара на свету, а срчаног десетогодишњака је, после битке на Кајмакчалану, војвода Живојин Мишић унапредио у чин поднаредника, а за исказану храброст одликован је и на Солунском фронту.

Мирјанини преци и са очеве стране пешке су прешли Албанију. Деда њеног оца Владимир Флиповић, борац балканских и Првог светског рата, постао је 1920. први изабрани градоначелник Лознице. После више мандата добио је надимак Народна Мајка, због бриге да сваки грађанин има хлеб. У његово доба, варош добија први урбанистички план и електричну уличну расвету, а у оближњем Тршићу обновљена је кућа Вука Karayića. Мирјана прича да је од краља Александра позајмио новац за градњу једне од три нове школе, коју је до недавно похађала и његова чукун-унука Христина, данас ђак средње музичке и пољопривредне школе у Шапцу. Лане су Филповићеви суграђани одлучили да једној улици дају његово име.

Док разговарамо, Кристофер са комшијом пече ракију од шљива, чија стабла је брижљиво окречио да би их заштитио од штеточина. А у стогодишњем воћњаку расту и јабуке, крушке, yanarikе, дудови... Домаћин уместо хемикалија, користи коприву.

„Кристофер је као и мој отац, што кажу Американци - воркохолик”, објашњава Мирјана, док се около гегају жути пачићи, које Христина носи у купатило да се у лавабоу брчкају. Около се шепуре морке, блажени мир прекида кукурикање петлова, који на журку позивају своје коке. Као за изложбу очешљане овчице шетају по имању и лежу пред Кристофера да их мази. Престају да блеје кад приђу дому из ког допиру звуци Христинине виолине.

Крај јасика Кристофер је подигао рибњак, комшија донео из Дрине рибу, па на гозбу слећу роде и по која чапља. Искрено верује да нам земљу нису дали родитељи, већ позајмила наша деца. Као и десетине хиљада грађана, потписника апела против рудника литијума компаније “Рио Тинто”, стрепи да ће уништити обрадиво земљиште, а тоне јаловине и хектолитри сумпорне киселине доспети у Јадар, па у Дрину, притоку Саве, која ће све однети ка Београду и даље.

Јелена Стаменковић