Jotana je izbeglička muka iz rodne Like nasukala na obalu DTD kanala

Da mu je imati rotacionu kosačicu, pa Bog da ga vidi... Imao je Jovo i svoju kosačicu u nekom drugom, pređašnjem životu, ali biće da je danas, za nekim isto tako sirotinjskim „fergusonom“ triespetakom, vuče neko ko ovih dana slavi „Oluju“, dok je on i u snovima i u javi proklinje.

- Neka im, oteto-prokleto, snaće se Jotan i ‘vako – nema više snage ni volje da se žesti Jovo Narandžić, kojeg je najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata dognalo iz bregovima uzbibane Like u vojvođansku ravnicu – A đe drugo da me dogna ako ne ođe, tu sam ima’ strica, po kojem sam i zaradio novi špic namen, Jotan, baš kako su i njega zvali – pojašnjava Jovo odakle mu novi nadimak ali i selište, skromna kućica, salašić na obali kanala Dunav-Tisa-Dunav na putu od kolonističke Prigrevice do starosedelačkog Stapara.

Veli, tu je samo u zakupu, za sada ga ne diraju ovi iz „Vojvodinavoda“ , ali kako ga život nije mazio, ničemu se ne bi čudio.

- Jeste brate, da mi je kosačice, ne b’ se Jotan boja’ nikog na ovom svijetu, ima bi čime ovo zeru mojih kravica i ovaca preko zime na’raniti, da se ima od čega živeti – „po lički“ će Jotan, dok obilazimo jednu od njegovih lancem sapetih krava koje mirno pasu na obali kanala, nedaleko od novog legala ličkih Narandžića. – Ovako, stisni se, kupuj seno, slamu, kuruze, žito... da ima marva nešto zobati, jer ja ti i moja Mika nemamo od čega kilo kruha kupiti, nego od ove, da rečem, bezemljaške poljoprivrede. Ne bi tako bilo da mi mlekara ne duguje silan novac za predato mleko, a država za subvencije namenjene mlečnom stočarstvu. Ma da mi daju to zeru moje mukom zarađene sirotinje, makar da mogu platit’ ljude što su mi pomogli da sadevam slamu na kamaru.

Neće Jotan da je bilo kome dužan, a najmanje sirotinji ko što je i sam – progovara potisnut gnev iz ovog čoveka, kojem se život malo podudara sa sjajnom televizijskom situacijom u srpskom agraru.

Čeka Jovo jesen, kaže, podneo je zahtev za preči zakup poljoprivrednog državnog zemljišta, na koji ima pravo na osnovu svojih desetak krava, dok isto toliko ovčica mešovite cigaja-virtenberg pasmine koje brste oskudnu travu po dvorištu. U svojoj muci pronađe Jotan i razloga za šalu, pa kaže da makar ljubiteljima dobre jagnjetine sa ražnja može da ponudi „organski proizvod“.

- Evo vidiš, imam ti ja i ovaj ražanj u koji stane dvoje jaganjaca ili dva praseta, pa čim se kod Jotana zadimi, eto i mušterija, zna se šta je lekovito meso. Dođem ti ja k’o neka apoteka! Mada, imam ja nešto i za ove što više svinjski holesterol vole, mada je sve bilo znatno bolje kad je ono bila privatizacija Apatinske pivare, tad su ljudi imali novaca, sad je već, bolje ne pitaj – veli Jotan i zove da obiđemo skromne svinjce u kojima pod krmačom manuglice trči desetak prasića svojim prugastim dezenom kože upozoravajući da se u obor ne ulazi zbog divljačne prirode njihove matere – Nema ti ljepšeg mesa, bilo sa ražnja ili u ovijem prerađevinama, slanini nego od mangulice, mada evo ti ođe imam i jednu crnu „slavonku“, ni ona ti nije za baciti.

Daje kratki uvid u mesopreradu Jotan, upozoravajući da se ne čudimo što svinjac baš i nije čist, kao što to zahtevaju plemenite pasmine svinja.

– Ne, ne, ne...mangulica traži tu nečist, da rije, to joj posluži kad se provalja da se i rashladi, takva je, poludivlja – tvrdi Jovo i  da bi to i dokazao čika nas da probamo da otvorimo vrata svinjca, na šta krmača zaista reaguje divlje roktanjem i zaštitničkim nasrtanjem na tik otvorena vrata – Jest’ opasna, ali joj je meso.... – cokće naš domaćin.

Nakon obilaska obora poziva Jotan u skromnu kuhinju da se založimo kulenom, kobasicom i šunkom sušenom čak četiri godine, što je sam nadevao i sušio.

- Mikoooo.... – gromko zaziva svoju suprugu Miru sa vrata – Dajde kavu za ljude, sok, pivu, šta god ‘oće ljudi ... –  ne dozvoljava Jotan da mu skromnost života oteranog sa vekovnog ognjišta, u izbeglištvo i sirotinju uskrati domaćinski ugled.

Dok čekamo da voda za kafu uvri na električnom šporetu, svedoči o muci bezemljaškog stočara Jovo. Kaže svako jutro i predveče sedne na svoj mali traktor, žena u prikolicu, pa uz kanal do krava da ih pomuzu. Veli lakše bi bilo da njegova Mika ume voziti traktorčić, kad već automobilom zna upravljati, ali eto, mora se na njega čekati.

–  Ma ni njoj sa mnom vakim kakav sam nije lako, ali eto deveramo nekako, dijete, kćer, vrednu kao pčelu smo podigli, udala se nedavno ođe u Prigrevicu, od nje i unuku dobismo, pa nema veće radosti nego kad dođu. Još da mi isplate ono što je moje, pa da konačno rotacionu kosačicu kupim...Ih! Pjevao bi Jotan, do Like bi se čulo... – veli on.

Milić Miljenović