Јотана је избегличка мука из родне Лике насукала на обалу ДТД канала

Да му је имати ротациону косачицу, па Бог да га види... Имао је Јово и своју косачицу у неком другом, пређашњем животу, али биће да је данас, за неким исто тако сиротињским „фергусоном“ триеспетаком, вуче неко ко ових дана слави „Олују“, док је он и у сновима и у јави проклиње.

- Нека им, отето-проклето, снаће се Јотан и ‘вако – нема више снаге ни воље да се жести Јово Наранџић, којег је највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата догнало из бреговима узбибане Лике у војвођанску равницу – А ђе друго да ме догна ако не ође, ту сам има’ стрица, по којем сам и зарадио нови шпиц намен, Јотан, баш како су и њега звали – појашњава Јово одакле му нови надимак али и селиште, скромна кућица, салашић на обали канала Дунав-Тиса-Дунав на путу од колонистичке Пригревице до староседелачког Стапара.

Вели, ту је само у закупу, за сада га не дирају ови из „Војводинавода“ , али како га живот није мазио, ничему се не би чудио.

- Јесте брате, да ми је косачице, не б’ се Јотан боја’ никог на овом свијету, има би чиме ово зеру мојих кравица и оваца преко зиме на’ранити, да се има од чега живети – „по лички“ ће Јотан, док обилазимо једну од његових ланцем сапетих крава које мирно пасу на обали канала, недалеко од новог легала личких Наранџића. – Овако, стисни се, купуј сено, сламу, курузе, жито... да има марва нешто зобати, јер ја ти и моја Мика немамо од чега кило круха купити, него од ове, да речем, беземљашке пољопривреде. Не би тако било да ми млекара не дугује силан новац за предато млеко, а држава за субвенције намењене млечном сточарству. Ма да ми дају то зеру моје муком зарађене сиротиње, макар да могу платит’ људе што су ми помогли да садевам сламу на камару.

Неће Јотан да је било коме дужан, а најмање сиротињи ко што је и сам – проговара потиснут гнев из овог човека, којем се живот мало подудара са сјајном телевизијском ситуацијом у српском аграру.

Чека Јово јесен, каже, поднео је захтев за пречи закуп пољопривредног државног земљишта, на који има право на основу својих десетак крава, док исто толико овчица мешовите цигаја-виртенберг пасмине које брсте оскудну траву по дворишту. У својој муци пронађе Јотан и разлога за шалу, па каже да макар љубитељима добре јагњетине са ражња може да понуди „органски производ“.

- Ево видиш, имам ти ја и овај ражањ у који стане двоје јагањаца или два прасета, па чим се код Јотана задими, ето и муштерија, зна се шта је лековито месо. Дођем ти ја к’о нека апотека! Мада, имам ја нешто и за ове што више свињски холестерол воле, мада је све било знатно боље кад је оно била приватизација Апатинске пиваре, тад су људи имали новаца, сад је већ, боље не питај – вели Јотан и зове да обиђемо скромне свињце у којима под крмачом мануглице трчи десетак прасића својим пругастим дезеном коже упозоравајући да се у обор не улази због дивљачне природе њихове матере – Нема ти љепшег меса, било са ражња или у овијем прерађевинама, сланини него од мангулице, мада ево ти ође имам и једну црну „славонку“, ни она ти није за бацити.

Даје кратки увид у месопрераду Јотан, упозоравајући да се не чудимо што свињац баш и није чист, као што то захтевају племените пасмине свиња.

– Не, не, не...мангулица тражи ту нечист, да рије, то јој послужи кад се проваља да се и расхлади, таква је, полудивља – тврди Јово и  да би то и доказао чика нас да пробамо да отворимо врата свињца, на шта крмача заиста реагује дивље роктањем и заштитничким насртањем на тик отворена врата – Јест’ опасна, али јој је месо.... – цокће наш домаћин.

Након обиласка обора позива Јотан у скромну кухињу да се заложимо куленом, кобасицом и шунком сушеном чак четири године, што је сам надевао и сушио.

- Микоооо.... – громко зазива своју супругу Миру са врата – Дајде каву за људе, сок, пиву, шта год ‘оће људи ... –  не дозвољава Јотан да му скромност живота отераног са вековног огњишта, у избеглиштво и сиротињу ускрати домаћински углед.

Док чекамо да вода за кафу уври на електричном шпорету, сведочи о муци беземљашког сточара Јово. Каже свако јутро и предвече седне на свој мали трактор, жена у приколицу, па уз канал до крава да их помузу. Вели лакше би било да његова Мика уме возити тракторчић, кад већ аутомобилом зна управљати, али ето, мора се на њега чекати.

–  Ма ни њој са мном ваким какав сам није лако, али ето деверамо некако, дијете, кћер, вредну као пчелу смо подигли, удала се недавно ође у Пригревицу, од ње и унуку добисмо, па нема веће радости него кад дођу. Још да ми исплате оно што је моје, па да коначно ротациону косачицу купим...Их! Пјевао би Јотан, до Лике би се чуло... – вели он.

Милић Миљеновић