Jesu li starije žene teret za društvo: Rodne uloge okidač za diskriminaciju
Jedinstveno i prvi put inicirano istraživanje o implicitnoj i eksplicitnoj diskriminaciji starijih žena sa stanovišta njihovih potencijala okosnica je projekta „Šta žene od 65+ (ne)mogu u Srbiji danas?”, pokrenutog u okviru Ženskih studija i istraživanja iz Novog Sada, a uz podršku omiške Ekumenske inicijative žena.
Između 1. jula i 31. avgusta, anonimni onlajn upitnik od sedam celina sa ukupno 65 pitanja zatvorenog i otvorenog tipa popunile su 152 žene od 65 do 86 godina, mahom iz gradskih sredina, i to najviše iz Novog Sada (45%) i Beograda (22%). U tom uzorku dominiraju visokoobrazovane osobe, koje su završile višu školu ili fakultet, uključujući magistraturu i doktorat, te imaju penziju veću od prosečne, koja po podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2017. iznosi 23.000 dinara. Analizu njihovih odgovora u nedavnoj diskusiji izložila je Tatjana Radojević.
Osnovna hipoteza istraživanja je da su starije žene u Srbiji diskriminisane po višestrukom osnovu, prvenstveno po starosnoj dobi i polu, odnosno rodnim ulogama, kaže Tatjana Radojević, dodajući da im to onemogućava ostvarivanje ljudskih prava i ispoljavanje potencijala, negativno utiče na kvalitet života i narušava dostojanstvo, ukazujući samim tim na negativnu percepciju starijih žena u društvu, te stvara iskrivljenu sliku o postojećim društvenim potencijalima u Srbiji danas.
Kako tvrdi 69 odsto ispitanica, najviše sati utroše na kućne poslove. Da veći deo slobodnog vremena provode same, potvrdilo je 31% žena, a da najviše strahuju od povreda ili bolesti i nemogućnosti lečenja – čak 75 procenata.
„Mnogo ima birokratije da bi se došlo do lekara, posebno specijalista. Problem nije toliko u osoblju, već u tome da se prijavi čovek na pregled ili samo za recept (ne podižu slušalicu...)”, dodaje učesnica ankete stara 81 godinu, a 74-godišnjakinja priznaje: „Kad sam bila kod lekarke, uskraćena mi je usluga zbog godina. Kažu da starijima od 68 godina ne rade neke zdravstvene testove, zbog čega sam bila bukvalno šokirana i loše sam se osećala jer je to u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o pravima pacijenata.”
Različita mesečna primanja u trećem dobu ogledalo su rodne nejednakosti na tržištu rada, gde muškarci ostvaruju duži radni staž i više zarade. Disbalans je očit i u raspodeli resursa u domaćinstvu, pa žene češće priznaju da su im uskraćene potrebe različite vrste. Tako neretko nisu u mogućnosti da samostalno troše ni manje sume novca bez konsultacije sa drugima, što ukazuje na učestalost finansijskog zlostavljanja, koje je najčešći oblik nasilja prema starijim osobama. Osim toga, pod kapom samožrtvovanja, odriču se odlazaka na kulturne događaje, okupljanja sa prijateljima ili porodicom van doma ili obnove iznošene garderobe, kako bi pomogle deci, unucima ili drugim članovima familije, koje uglavnom smatraju svojim najvećim životnim uspehom. Najčešće neostvarene želje su im putovanja, upoznavanje drugih ljudi, krajeva, običaja, prevashodno iz finansijskih razloga, zatim zbog porodice, nedostatka vremena, ali i zbog posla.
Među anketiranima je 23,5 odsto žena odgovorilo kako dodatno rade da popune svoj i/ili buyet svog domaćinstva, ali iste šanse nisu pružene svima koji priželjkuju honorarni ili volonterski posao u struci.
„Ne postoji zainteresovanost institucija da omoguće i/ili dozvole penzionerima da u struci daju doprinos svojim iskustvom”, odgovorila je jedna 67-godišnjakinja.
Najsvežija i najteža situacija, u kojoj je diskriminisana cela populacija 65 , jeste vreme epidemije kovid 19, tokom koje je bilo ponižavajuće kako potpuno zatvaranje, tako i „davanje” prava na izlazak, ističe ispitanica stara 79 godina. Takvo mišljenje deli više od polovine anketiranih žena. Naime, od 53 dana, 35 je penzionisanim građanima bila potpuno uskraćena sloboda kretanja, uz pretnju novčanom kaznom do 150.000 dinara za nedisciplinu. U posebno nezavidnom položaju bile su osobe koje žive same, naročito one koje imaju potrebu za tuđom negom i pomoći, a među kojima prednjače upravo žene – većina usluga socijalne zaštite bila je obustavljena ili redukovana, lečenje ograničeno na rešavanje urgentnih stanja, a posete članova njihovih porodica i neformalnih negovatelja i negovateljki otežane zbog opšte zabrane kretanja. Interesantno je i to što je čak 85,8 odsto učesnica istraživanja potvrdilo da nisu povezane sa organizacijama ili udruženjima koji brinu o starijima.
Ambivalenost u stavovima prema ostvarivanju ljudskih prava, uvažavanju i poštovanju starijih žena potvrđuje set kontrolnih pitanja, koji otkriva da žene prepoznaju diskriminaciju nad grupacijom starijih, ali ne u potpunosti, napominje Tatjana Radojević. Mađu primerima diskriminacije navele su: u banci, kada vam ne nude iste povoljnosti kao mladima, u domovima zdravlja, kada nemate jednaka prava na medicinska pomagala kao mlađi, kada imate pravo samo na 70 odsto porodične penzije, a ostvarili ste 40 godina ličnog staža, osvrnuvši se i na šikaniranje u gradskom prevozu od strane šofera, koji ih požuruje i zabranjuje da izađu na prednja vrata, ali i mlađih – žvakanje žvake na uho, glasan razgovor mobilnim telefonom u neposrednoj blizini, opaske da im nije mesto tu nego kod kuće...
S. Milačić
