IZA IZLOGA Travolta i monopol mora da igra sa pravim parama

Po cenu da same moramo da se pobrinemo da sve protekne u najboljem redu i na opštu radost. Nabraja mi šta joj je sve „Deda-Mraz“ već doneo – nove čizme, nekoliko krpica sa sniženja u „sekiću“, eksterni hard disk kaže još uvek „putuje“ iz daleke Kine... Nastavlja da nabraja sve neke fine stvari i tako sve dok na red u nekom trenutku nisu došli i dugovi – neizmirene obaveze na kreditnoj kartici, nekoliko neplaćenih računa, neke „sitne ratice“ za kupovine na odloženo po firmi... Ređa ona tako, dok u jednom trenutku nije rekla: „Kakva sam beda i sirotinja ni milion evra mi ne bi pomoglo“. I – tu se, naravno, otvara nova tema.

Šta bismo radile da nas - iako ne kupujemo tiket - nekim čudom snađe to čudo: milionče za troškarenje. Velike kakve jesmo, znamo da su to već ozbiljne cifre, te i mi krećemo ozbiljno – od nekretnina. Ona bi jednu pazarila u Italiji, meni nešto jug Francuske bolje zvuči. Prijateljica  bi, kako kaže, zatim šopingovala neki „besan“ auto, dok ja razmišljam o jedrilici. Potom razmenjujemo „leglo na milionče na račun“ planove u vezi s tim koja bi kuda sve putovala, šta bi volela da vidi i poseti, gde bismo i šta sve pazarile, koje muzeje i galerije obišle, u kojim hotelima odsele, koje bismo sve belosvetske kuhinje i Mišelinove zvezdice probale... Toliko smo se zdale u troškarenje da skoro kao da smo svuda bile i sve novce potrošile. Dobro, ne baš sve, zaključujemo. Nešto bismo ostavile na stranu, planiramo nas dve tako uz kaficu, sve s prigodnim lampicama svuda oko nas.

San smo odsanjale, kafu popile, kolač pojele – vreme je za povratak u stvaran svet. Ipak, po povratku kući još neko vreme sam se „družila“ s tim mojim miliončićem; slatko je, šta da kažem. I, desilo se neverovatno – potrošila sam sve novce, čak i one nešto ranije sklonjene na sigurno, u „crni fond“. Da mi je neko rekao, mislim se, kako sam u stanju da bez većih problema potrošim toliki novac, rekla bih mu da nije normalan. No, sada su stvari stajale malo drugačije i morala sam da revidiram neke od svojih tvrdnji. Posle ovog „million dollar baby“  iskustva, jedino mogu da potvrdim da nema para koje se ne mogu potrošiti. A da stvar bude gora (po bogataše), što je novca više, to se lakše i (po)troši. Jer, razmišljam, čemu svi ti milioni ako čovek ne može sebi da priušti samo najbolje - „custom-made“, po meri i želji pravljeno. Najbolji auto, najfiniji kaput, najlepše letovanje i zimovanje, najekskluzivniju vilu, najegozitičnije voće, najraskošniju cipelu, najluđi provod, najpenušavije penušavo vino, najzlatniji sat, najjači telefon...

Sirotinji je lako, njoj je i „obična“ šnicla dovoljna; samo da ima nečeg u tanjiru i – eto radosti, dok je jagnjetina, s druge strane, za ovaj platni razred nešto kao omanje slavlje. „Milijunaš“, pak, to sebi jednostavno ne sme da dozvoli. Za njega i kalorije moraju da budu zlatne kao i kartice; stejk sa zlatnom prašinom (cena porcije u Novom Sadu je 45.000 dinara) ili kobe govedina (kilogram je oko 500 dolara) već je prikladnije mesance za milionerski meni. Može, naravno, i pomenuta jagnjetina, ali svakako ne iz kućne rerne. „Dozvoljena“ je isključivo ona servirana u jednom od prestižnih njujorških, eventualno čikaških restorana. Aspen bi možda mogao da prođe...

U platnom razredu sa šest i više nula podrazumeva se i da koža od kojih su napravljene milionerske cipele mora da bude mekša, pamuk „organskiji“, svila svilenija, kašmir „kašmirastiji“, a originali najskupljih – dior, guči, viton, barberi... - brendova originalniji. Ne može neko ko je „težak“ milionče ili više sebi da dozvoli (koliko god to možda i želeo) ni letovanje u predsezoni i s popustom. Ne ide to. Baš kao što nekome ko monopol, poput Džona Travolte, igra s pravim parama ne priliči da mesi rezance za granadir marš – ukusan i hranljiv obrok za 300 dinara, od kojeg će dvoje biti sito dva dana. Za one – najuspešnije, najpametnije i najkompetentnije takvi izgredi su „no-go zone“. I, razmišljam pokušavajući da bar otprilike izračunam koliko takav lajfstajl može da košta, nekako mi postaje jasnije kako je Džoni Dep s neverovatnih 650 miliona uspeo da bankrotira. S takvim životnim navikama, pozitivna nula mu dođe nešto kao hepiend, rezervisan za najveće srećnike...

Ne kažem, stoji i dalje čuvena mudrolija Boba Roka - „Bolje biti bogat i zdrav, jer ako si siromašan džaba ti što si bolestan“, ali ima u Alan Fordu i ona „s plaže za bogate“: „Kako je moguće?! Bogat sam, a utapam se!“.

Da se kladimo da je i to moguće? Evo, prijateljica i ja bankrotirale i pre nego što smo se obogatile.

 Jasna Budimirović