ИЗА ИЗЛОГА Поседовање није гаранција за срећнији живот

Нашли су (верујем на невиђено у њен сјајан укус) савршене, а онда је већ у одласку – све плаћено и поручено - спазила „предивне и апсолутно фантастичне“ плочице, које су јој се толико допале да је своје одушевљење наглас „вау, како су дивне!“ поделила с партнером. Он, витешки расположен да удовољи свакој жељи своје вољене, без размишљања крене да размишља где би (можда на тераси?) те „лепотице“ могли да „удоме“. Сместа се баца на посао; размишља колико још и од тих да поруче и већ се спремао за енергични рикверц ка каси, кад ће моја мудра колегиница „па, не морамо све што нам се свиди и да купимо“. Бум, једна од великих животних мудрости усред фрке око усељења, кад већина нас не зна ни да ли је пошла или дошла, а камоли да је кадра да мудрује.

Као гром из ведрог неба, закључује она, крајње једноставно решење, па још потпуно неплански и на месту најмање очекиваном. А резултат - неки би додали благослов – невероватан. Поседовање сасвим сигурно није спасење, односно, гаранција за срећнији живот. И то не само зато што стално изнова куповати „сигурност, љубав, пријатељство, лепоту...“ пуно кошта и претвара стан у складиште неуспелих покушаја, већ и зато што се та потрага врло лако одметне у омањи пакао сталних трагања. Бар када је о овим нашим „земаљским“ приликама реч. Да су купили поменуте „ништа лепше скоро нисам видела“ плочице (овде слободно да убаците предмет својих жеља) већ би следећи излог – у којем се ништа од понуђеног не поседује - био нешто као нова агонија; нова потрага за још лепшим које „мора“ да буде наше.

Заблуда је и да ће се - само још да купимо тај један фамозни пар ципела - нешто спектакуларно десити; да ћемо од тог тренутка бити другачији и посебнији него пре шопинга. Али, врага, онда се појави још фантастичнија штикла, мекша кожа, финија нијанса... Нема ни хаљине која може да нам обезбеди вечни мир; да нас избалансира и коначно задовољне постави баш тамо где нам је место.

Можемо и да отпутујемо на други крај света све не бисмо ли „тамо негде“ открили „оно нешто“. Yabе... Кад само помислим колико сам уз кафицу пута слушала пријатељице и познанице које су се с таквих и сличних „путовања из снова“ враћале с оном чувеном „па и није било баш нешто“... Нити је море било довољно слано, нити је храна била довољно укусна. Сувенире, који су „недовољно лепи и префињени“ завршили по таванима и подрумима, одавно више ни не спомињу. У преводу, очекивале су много више. Или, да будемо прецизнији, у њиховим је сновима све то било пуно лепше. Јава је некако испала превише стварна. Мање лепа и што је још горе - превише доступна.

Руку на срце, ни Францускиње, о чијем смо шарму, стилу и елеганцији толико пута задивљено читали, у метроу или, рецимо, у стварном свету баш и нису толико „ћарме“. Нема ту скоро па ништа од опуштене љупкости једне Коко Шанел, Катрин Денев, Брижит Бардо, Софи Марсо, Марион Котјард... којој смо се одувек (бар док смо је само онако „са стране“ гледале) дивиле. Ни лепе британске руже – Кира Најтли, Кејт Винслет, Сијена Милер... – не шетају улицама Лондона. Баш као што је мала вероватноћа да ћете налетети на неког Клајва Овена, Шона Конерија из најбољих дана, Yuda Лоуа... Уместо њих, у маркетима, ресторанима и кафеима (опет мање спектакуларних од оног како смо их замишљали) се могу видети људи за неверицу слични нама туристима, који смо се ту обрели не бисмо ли доживели мало те Нотинг Хил/Четири венчања и сахрана/Олујни понедељак чаролије... На наше велико разочарање, свет који срећемо на тамошњим улицама док неуморно трошимо ђонове ципела све у потрази за нечим што ће нас оборити с ногу није онакав каквим смо га замишљали. У стварности нити тако изгледа, нити мирише. Обучени у исте трендове и брендове, ошишани по истој моди, пођеднако глуви (слушалице у ушима) и слепи (загледани само у мобилне телефоне) за све око себе, пијуцкамо исту кафу, теглимо исте ранчеве на леђима и жваћемо исти ручак: пицу или хамбургер... Што би се рекло: ми тамо, кад оно тамо опет – ми. Пођеднако gladni&žеljni оног “нечег”...

Не, нисам против нових искустава и животне радости коју она носе. Ако ником другом, оно себи дефинитивно не бих ускратила ни шопинг, ни путовање; ни нову блузу, ни неко никад пробано јело, ни нови континент. Само мислим да не мора све да буде „заправо“, неке маштарије би ваљало себично (са)чувати. Уживати у, рецимо, свом „кобојаги“ Паризу може да буде изненађујуће лековито, а притом и поштеђено непријатних изненађења вешто упакованих у повољне аранжмане.

Ево, пробајте - изаберите неку сјајну празничну дестинацију, „спакујте“ пар феноменалних одевних комбинација, вежите се и мини годишњи може да почне. Роминг вам не треба - добра музика, књига или филм су довољни.

Јасна Будимировић