Iza izloga: Ne valja u novo leto ući s kućom u stanju opšteg haosa

Ili bar ne preterano štetno. To bi već, kazuje nam iskustvo, bilo nešto... No, ako je po onoj da će ti nova biti u skladu s tim kako je počela, bojim se da ništa od toga ni u 2020. Jer, koliko god da su većini usta i objave na društvenim mrežama puna ekologije i brige o okolišu, plašim se da dalje od citiranja Grete teško da ćemo se pomeriti. Evo i zašto.

Za početak i ovu smo Novu dočekali s previše svega; hrane natrpane svuda po stanu; od kuhinje, preko dnevne sobe i trpezarije, pa sve do improvizovane ostave na terasi, koju smo potom (s obzirom da je ni vojska ne bi izjela u tako kratkom vremenskom periodu, kao da ni sve ono što smo razdelili nije baš bilo od pomoći) već 2. januara počeli da bacamo u kontejnere. Jer, opšte je poznato, ne valja u novo leto ući s kućom u stanju opšteg haosa.

Dakle, od prvog dana se krenulo oštro i bez kompromisa s proizvodnjom. Smeća, naravno. I, to nikako samo organskog. A ne, ruske salate, pečenja, kolači, pogačice, sarme, kiflice, štrudle, torte i sve što spada u (sve češće jednostavno naručeni) obavezni novogodišnji meni tek su svojevrsna baza za ostatak, ne baš tako lako razgradivih, „sirovina“, koji će im se vrlo brzo pridružiti. Većina ni proleće neće dočekati kako bi prionula na čišćenje svih tih prigodnih/nikom potrebnih poklona, svih tih na raznoraznim akcijama i popustima kupljenih stvari koje (vrlo brzo se ispostavilo) ne služe apsolutno ničemu... I tako, uz onu „gde mi je bila pamet“, kreće uklanjanje besmislenih, nikom potrebnih dokaza naših nesmotrenosti. Sve, naravno, s idejom da se ovog puta definitivno okreće novi list. U međuvremenu je za „pospremanje“ savesti, bar dok se ne prihvati jedini valjani i održiv ekološki model - smanjivanje apetita svih vrsta - valjda dovoljno tek povremeno okačiti nešto prigodno na društvene mreže i/ili kritikovati neažurnost radnika Čistoće. 

Ipak i bez obzira na sav taj potrošački užas i histeriju, kao i sve te kobojagi odluke kojih se niko ne pridržava, novogodišnje praznike i dalje naprosto obožavam. Osim što se, kao onomad u vrtiću, fino ručka i spava do mile volje i što sa svih strana stižu te neke samo lepe želje za novi početak, ovo je i vreme kada sebe mogu da počastim dragocenim satima dokolice. To neobavezujuće dokoličarenje i besposličarenje meni je već godinama zapravo najlepši praznični poklon. Hvala ti Deda Mraze na darovanom vremenu u kojem nikome ništa ne dugujem i ništa ni za koga ne moram da uradim, već mogu slobodno satima da se bavim samo onim što mene zanima i meni prija. U svom tom za svet (is)praznom, a za mene prebogatom vremenu ove godine sam (u mom slučaju je i 2. januar u skladu sa „starim“ kalendarom bio neradan) provela u društvu posebno mi dragih ljudi – odgledala sam po ko zna koji put the best listu filmovima Ridlija Skota – Prometej 1, 2 i 3, Blejd Raner, Dobra godina, Elijen 1 i 2 (treći mi je već manje po volji)... Potom sam na Jutjubu pronašla sjajnu nastavnicu uz koju sam naučila novih desetak reči na arapskom, vremena se našlo i za omiljen mi kontraalt Marijanu Mijanović i to u Hendlovom „Orlandu“ na sceni milanske Opere... U nekom trenutku sam se teleportovala u fantastičnu kuhinju Fride Kalo, uživajući u njenim receptima za svaki mesec u godini, da bih se zatim, neumorno i bez trena predaha, iz Meksika vratila u Italiju. Tačnije u Veneciju, gde je sedamdesetih godina, sve s božanstvenim maskama, snimljeno sjajno izvođenje Vivaldijeva „Četiri godišnja doba“... I tu nikako nije kraj mojim uživanjima. Naletela sam i na neke sjajne tekstove o istoriji novca, bavila se modom sedamdesetih, čitale dnevnike Crnjanskog, Dučića, družila s Koko Šanel... U prazničnoj epizodi „neradnik&besposličar“ bez i trunke grižnje savesti sam uživala i u „dubinskom“- vremena napretek - istraživanju Alliedžpreša, ali i domaćih onlajn marketa, pre svih KupujemProdajem, a onda i onih manje poznatih. Ne s namerom da bih nešto kupila, već onako totalno neradnički i dokolaričarski, čisto da bih se upoznala s trendovima na i dalje najdemokratskijim tržištima, a zatim sam se laka kao pero „bacila“ na prelistavanje svoje privatne arhive magazina Vog od pre nekih dvadesetak godina...

A što se praznične atmosfere tiče, bilo je svega neophodnog – i ukrašene jelke i lampica (sve staro i reciklirano bar deset godina); prazničnu klopu sam sama, nakon što sam prethodno potrebne namirnice kupila na pijaci kod „svojih“ prodavaca, pripremila i to u dobitnoj - em taman, em ukusnoj kombinaciji – sve se u slast pojelo i ničega nije preteklo. Drugim rečima, ništa se nije bacalo. Manje gladne oči i manji apetiti i - eto ekologije. I još nešto je čist bonus kad se jednom smanje apetiti – pošto se manje troši, manje mora i da se privređuje, to jest, radi ne bi li se zaradilo za sve što se kao mora. A taj je „višak“ vremena onda samo vaš i možete da ga trošite kako vam je drago.

Za mene, boljeg (eco friendly) poklona nema. 

Jasna Budimirović