Иза излога: Не ваља у ново лето ући с кућом у стању општег хаоса

Или бар не претерано штетно. То би већ, казује нам искуство, било нешто... Но, ако је по оној да ће ти нова бити у складу с тим како је почела, бојим се да ништа од тога ни у 2020. Јер, колико год да су већини уста и објаве на друштвеним мрежама пуна екологије и бриге о околишу, плашим се да даље од цитирања Грете тешко да ћемо се померити. Ево и зашто.

За почетак и ову смо Нову дочекали с превише свега; хране натрпане свуда по стану; од кухиње, преко дневне собе и трпезарије, па све до импровизоване оставе на тераси, коју смо потом (с обзиром да је ни војска не би изјела у тако кратком временском периоду, као да ни све оно што смо разделили није баш било од помоћи) већ 2. јануара почели да бацамо у контејнере. Јер, опште је познато, не ваља у ново лето ући с кућом у стању општег хаоса.

Дакле, од првог дана се кренуло оштро и без компромиса с производњом. Смећа, наравно. И, то никако само органског. А не, руске салате, печења, колачи, погачице, сарме, кифлице, штрудле, торте и све што спада у (све чешће једноставно наручени) обавезни новогодишњи мени тек су својеврсна база за остатак, не баш тако лако разградивих, „сировина“, који ће им се врло брзо придружити. Већина ни пролеће неће дочекати како би прионула на чишћење свих тих пригодних/ником потребних поклона, свих тих на разноразним акцијама и попустима купљених ствари које (врло брзо се испоставило) не служе апсолутно ничему... И тако, уз ону „где ми је била памет“, креће уклањање бесмислених, ником потребних доказа наших несмотрености. Све, наравно, с идејом да се овог пута дефинитивно окреће нови лист. У међувремену је за „поспремање“ савести, бар док се не прихвати једини ваљани и одржив еколошки модел - смањивање апетита свих врста - ваљда довољно тек повремено окачити нешто пригодно на друштвене мреже и/или критиковати неажурност радника Чистоће. 

Ипак и без обзира на сав тај потрошачки ужас и хистерију, као и све те кобојаги одлуке којих се нико не придржава, новогодишње празнике и даље напросто обожавам. Осим што се, као ономад у вртићу, фино ручка и спава до миле воље и што са свих страна стижу те неке само лепе жеље за нови почетак, ово је и време када себе могу да почастим драгоценим сатима доколице. То необавезујуће доколичарење и беспосличарење мени је већ годинама заправо најлепши празнични поклон. Хвала ти Деда Мразе на дарованом времену у којем никоме ништа не дугујем и ништа ни за кога не морам да урадим, већ могу слободно сатима да се бавим само оним што мене занима и мени прија. У свом том за свет (ис)празном, а за мене пребогатом времену ове године сам (у мом случају је и 2. јануар у складу са „старим“ календаром био нерадан) провела у друштву посебно ми драгих људи – одгледала сам по ко зна који пут thе бест листу филмовима Ридлија Скота – Прометеј 1, 2 и 3, Блејд Ранер, Добра година, Елијен 1 и 2 (трећи ми је већ мање по вољи)... Потом сам на Јутјубу пронашла сјајну наставницу уз коју сам научила нових десетак речи на арапском, времена се нашло и за омиљен ми контраалт Маријану Мијановић и то у Хендловом „Орланду“ на сцени миланске Опере... У неком тренутку сам се телепортовала у фантастичну кухињу Фриде Кало, уживајући у њеним рецептима за сваки месец у години, да бих се затим, неуморно и без трена предаха, из Мексика вратила у Италију. Тачније у Венецију, где је седамдесетих година, све с божанственим маскама, снимљено сјајно извођење Вивалдијева „Четири годишња доба“... И ту никако није крај мојим уживањима. Налетела сам и на неке сјајне текстове о историји новца, бавила се модом седамдесетих, читале дневнике Црњанског, Дучића, дружила с Коко Шанел... У празничној епизоди „nеradnik&bеsposličar“ без и трунке грижње савести сам уживала и у „дубинском“- времена напретек - истраживању Alliеdžprеša, али и домаћих онлајн маркета, пре свих КупујемПродајем, а онда и оних мање познатих. Не с намером да бих нешто купила, већ онако тотално нераднички и доколаричарски, чисто да бих се упознала с трендовима на и даље најдемократскијим тржиштима, а затим сам се лака као перо „бацила“ на прелиставање своје приватне архиве магазина Вог од пре неких двадесетак година...

А што се празничне атмосфере тиче, било је свега неопходног – и украшене јелке и лампица (све старо и рециклирано бар десет година); празничну клопу сам сама, након што сам prеthodno потребне намирнице купила на пијаци код „својих“ продаваца, припремила и то у добитној - ем таман, ем укусној комбинацији – све се у сласт појело и ничега није претекло. Другим речима, ништа се није бацало. Мање гладне очи и мањи апетити и - ето екологије. И још нешто је чист бонус кад се једном смање апетити – пошто се мање троши, мање мора и да се привређује, то јест, ради не би ли се зарадило за све што се као мора. А тај је „вишак“ времена онда само ваш и можете да га трошите како вам је драго.

За мене, бољег (ецо friendly) поклона нема. 

Јасна Будимировић