Iza izloga: „Kardašijanizacija” nas ne zaobilazi

Sjajan scenario, pristojan budžet, odlična objašnjenja, šarmantan gos’n (Mark Vilijams) vodič kroz priču... Ma, sve pet!

Svaka epizoda traje nešto jačih pola sata i svaka predstavlja priču o nekom otkriću u čijim benefitima uživamo sve do danas. Posebno mi je, recimo, zanimljiva priča o farbama za tekstil, koje su do industrijske revolucije, kao što je mnogima već od ranije poznato, bile rezervisane isključivo za one najimućnije, mahom „plavokrvne“; u purpurnoj haljini mogla je (do pojave mašina) da se šepuri samo neka plemkinja, dok je sirotinja šetala u nekakvim musavim i bezbojnim krpetinama. Slična je, ako ne i ista, i poenta priče o začecima industrijske proizvodnje pamuka i lana. Proizvodnja oba ova i danas viskocenjena materijala je do pojave prvih mašina bila preskupa, zahtevna, složena i za manufakturce prilično teška i nezdrava. Inženjerska postrojenja su sve ubrzala, olakšala i, što je verovatno za običnog čoveka najvažnije, pojeftinile, to jest, učinile dostupnijim.

U ukupno 10 epizoda smeštene su još i priča o cementu, porcelanu, industrijskoj proizvodnji cigala, vodokanalima... Verujte mi, nijedna ni na sekund nije dosadna, a ono što me je posebno zabavljalo jeste pokušaj da napravim paralelu s vremenom u kojem mi živimo. Za početak, ono je bilo vreme inženjera, čiji su patenti i fantastična otkrića zaista menjali kvalitet života. Napredovalo se postepeno, ali se zato na svakom koraku osetilo poboljšanje. U pitanju su krajnje „opipljivi“ poslovi i rezultati nečije pameti – most, zgrada, haljina, mornarska užad... I sve pritom po nižim cenama. Dakle, inženjeri su znali šta i zbog čega nešto rade. Imali su plan, a potom i rezultat. Onako inženjerski precizno i jasno. Nema tu ni statistike, ni različitih čitanja istih. Nema ni previše smatranja, baš kao ni analiza; reklo bi se da putanja posao - rezultat nije ostavljala puno prostora za danas sveprisutni srednji i viši menadžment, baš kao ni za stručnjake za pi-ar i medije. Znalo se ko plaća i šta za taj novac želi da dobije. Ovi između, koji bi kontrolisali, interpretirali i vrednovali tuđ rad, čini se baš i nisu bili popularni. Kao da, zauzeti poslom, baš i nisu imali vremena za sva ta fina „podešavanja“ i doterivanja. Jer, kad su jednom ubrzali i pojeftinili proizvodnju roba, istu je trebalo transportovati, što je bio više nego dovoljan razlog za razvoj novih industrijskih grana. I tako se čitava priča baš fino zavrtela.

Vrtela se neko vreme, ljudi su relativno dugo živeli u istom ili bar sličnom sistemu i – eto nas u ovom postindustrijskom dobu. Na prvi pogled se čini da je razvojem tehnologija sve svima dostupnije i to u prilično skraćenom vremenskom periodu; ne stižemo ni da izgustiramo/pokvarimo neki aparat, a već je tu njegova unapređena verzija. U prevodu, više se ni ne troši, sve se jednostavno konzumira. Poželjno u skladu s raspoloženjem, tačnije dok nas zabavlja. I, upravo je to čini se ključna reč našeg vremena – zabava. Sve, ali baš sve mora da ima tu jednu finu notu koja će animirati konzumente. Džabe kvalitet, ne vredi ni ako ne košta previše, ne pomaže ni duga tradicija u proizvodnji nečega... Sve to možete da bacite u vodu, odnosno, proglasite bankrot ako niste zabavni. U prilog tome i nedavno raspisan konkurs britanskog Voga za najbolje rešenje za naslovnicu. Prijavili su se top mladi dizajneri i sve bi bilo baš onako superiška da idejni tvorac projekta (pomenuti Vog) nije smislio da se naslovnice crtaju na keksu. Baš zabavno, zar ne? Koga još briga što je pritom potpuno „niđe veze“ besmisleno i nepotrebno. Takvih je „zabavnih“ primera oko nas koliko ti srcu drago. „Kardašijanizacija“ nije nikoga, pa ni one najpametnije među nama, zaobišla. Ako ne zna da žonglira ili vozi rolere, koga briga za nekoga ko molekularnu biologiju drži u malom prstu. Osim ako, na primer, nije jedan od onih koji su za „samo pet dana skinuli osam kilograma i to bez posledica“. E, to bi već moglo da pomogne i zainteresuje konzumente.

I tako se mi planetarno fino zabavljamo, grickajući malo pomalo sve ono što smo onomad zatekli sačuvano. Doduše, neki (valjda oni što im je malo svesti preteklo) ipak uspevaju i da ponešto sačuvaju. Da se vratim na početak priče i sjajnu seriju o industrijskoj revoluciji. Znate šta je još potpuno fantastično? Pa, voditelj nas sve vreme dok priča o svim tim postignućima na evropskom kontinentu (mahom u Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji) „šeta“ kroz originalne fabrike, mlinove i postrojenja, koja sva do jednog i danas (skoro 200 godina kasnije) ne samo da su sačuvana, već i dalje rade kao juče podmazani. E, to je već vredno poštovanja. Lepo bi bilo kad bi nam češće pošlo za rukom da ne „pogrickamo“ i ne „potrošimo“ baš sve zarad još jednog „fenomenalnog“ selfija. Uliva nadu da tamo negde neki plan možda ipak postoji...

Jasna Budimirović