Iza izloga: Kad majstori spakuju alat i krenu u beli svet

Logična posledica ovih ekonomskih migracija jeste i činjenica da se broj telefona dobrog, urednog i savesnog tapetara, vodoinstalatera, krojačice, električara ili, recimo, molera čuva memorisan u telefonu i to otprilike u grupi „familija broj 2“ i daje se na preporuku - samo „proverenim“ prijateljima, za koje smo sigurni da neće iznervirati ili, nedajbože, naljutiti našeg „taman smo se navikli“ majstora, koji nam sve po kući onako fino i pedantno završava.

Drugi problem (nalažu ga, naime, pravila tržišnog poslovanja) je u vezi s cenom koju naplaćuju za usluge. Što bi se reklo, koštaju toliko(čast izuzecima).  da smo poverovali ne samo da su im ruke „zlata vredne“, već da su od zlata i napravljene. Prevedeno na svima razumljiv jezik, to znači da bez jedne „crvene“ ne treba ni u telefonoteci da krenete da tražite broj, a kamoli da zovete nekog majstora da vam se nađe u nevolji. Ta hiljadarka je otprilike cena izlaska na teren („da majstor pogleda“), a za sve ostalo moraćete malo više da se „otvorite“. Ako sam dobro razumela, za srednje ozbiljnu popravku je potrebno nekih 3.000 dinara, a moguća „korekcija“ poznaje samo (po novčanik bolne) operacije sabiranja i množenja...

Ovo bi bilo nešto kao takozvana makroekonomska analiza, koja nam uglavnom govori o tome kako se stvari kreću na famoznom&slobodnom tržištu – veće ponuda, manja potražnja i obrnuto. Dakle, što je manje „zlata vrednih“ ruku, to će one preostale biti „zlatnije“. E sad, kako bismo to čitali iz „mikroekonomske“, to jest, one malo „ličnije“ perspektive, koja se tiče svih nas i šta bi nam u tom slučaju ovi podaci eventualno došapnuli?

Prvo što mi je palo na pamet je ne baš super, super, ali onako prilično zgodna komedijica „Idiokratija/Idiocrasy“, reditelja Majkla Džaya iz 2006. godine, s Lukom Vilsonom u glavnoj ulozi. Prepričano u najkraćem, glavni junak, običan čovek/redov Džo Bauers, se budi nakon pet vekova hibernacije (naravno, u pitanju je misteriozni vojni projekat i još misteriozniji problem koji je prouzrokovao ovo kašnjenje s buđenjem) i vrlo brzo nakon što je otvorio okice, shvata da se svet u međuvremenu ozbiljno zaglupio. Šokiran, redov Džo čiji je aj-kju pre nego što je postao deo ovog haj-tek projekta bio u ravni s onim karakterističnim za zatvorenike, sada je - nakon 500 godina evolucije i napretka civilizacije - zapravo najpametniji čovek na planeti! Toliko se, naime, „opametio“ da je i jedini sposoban da pomogne ni manje ni više nego predsedniku države u rešavanju državnih problema u vezi s ubrzanim nestajanjem biljnih vrsta...

Kao što sam rekla, ništa posebno; jedna lagana letnja filmska saga o „vladavini ne baš pametnih“, koja (jer u svakoj šali ima bar malo zbilje) i gledano iz perspektive jednog sasvim prosečnog konzumenta usluga koji za svaki mogući problem koji iskrsne ima – da ja to lepo platim – rešenje, možda baš i nije toliko van pameti. Ne bih sada o rezultatima istraživanja koja pokazuju da je svaka naredna generacija gluplja od one prethodne (pametni postaju gluplji, a glupi ostaju glupi je nešto kao putanja), baš kao ni o zaglupljujućoj trash/pop kulturi – rijaliti programima i njihovim zvezdama, koje plebs prati skoro pa iz minuta u minut - ostavićemo to kao temu nekih ozbiljnijih istraživanja.

Ono što mene u čitavoj ovoj priči najviše intrigira jeste pitanje kada smo tačno prestali da se trudimo da nešto i sami uradimo; kada smo, umesto da pokušamo da nešto napravimo ili popravimo, počeli sve da rešavamo novcem? Drugim rečima, kad je i „kako umeti“ postalo manje vredno od „imati“? Ruku na srce, trošenje para baš i nije neka nauka i nema tu bogznašta ni da se uči, bar dok ih imaš i dok „kaplje“. S druge strane, nema baš puno veze sa zdravom pameću ni sav trud, jurnjava i nervoza uloženi u „proizvodnju“ para... Koje onda trošimo na plaćanje usluga i „asistencija“, bez da i pomislimo da nešto i sami uradimo.

S tim u vezi, evo jedne pričice uz kaficu, u kojoj sam nedavno uživala s prijateljicom. Sve je počelo kad se ona pojavila u prelepoj (nesumnjivo novoj) haljini, za koju sam je momentalno pitala gde je kupila, da li ima u još nekoj boji i koliko je platila. Činilo se da nije baš jeftina, ali pomislih – vredi svih para. Toliko je bila dobra. Odgovor me je zatekao nespremnu. „Pa, sašila sam je pre neki dan“, rekla mi je prijateljica, a ja sam u momentu pogled pun divljenja „začinila“ duplom dozom neverice. „Kako, sve si to sama uradila“ - upitah je u čudu, a ona će na to “aha, koštala me je manje od 300 dinara“. Evo i kako: materijal je platila nešto preko 200 dinara, a dve ukrasne kopče još 60. Potom je otišla kod modistkinje da joj kopče presvuče materijalom od haljine a, kada je čula da će to modiranje da je košta ukupno 600 dinara – momentalno je shvatila da i to može sama da uradi. Kako kaže, malo se oko toga namučila (jer nikada se pre u to nije upuštala), ali je imala sasvim pristojan motiv – da uštedi novaca dovoljno da kupi meterijal od kojeg će sašiti bar još dve nove haljine i – uspela je. Kopče su, verujte mi na reč, presvučene skroz profi i izgledaju kao da ih je obrađivala modistkinja iz Pariza, a ne ova naša novosadska.

Naravoučenije: Ne mora po čitav dan samo da se „juri“ za parama. Ponekad se isplati malo sesti i razmisliti; nešto naučiti, a samim tim i ušredeti/zaraditi. „Klikeri“ su i dalje, bar želim da verujem, mnogo unosniji i profitabilniji od svih perlica ovog sveta... 

Jasna Budimirović