IZA IZLOGA  Da, i oni (mi) smo ovde

Ovo su samo neka od pitanja na koje kao da niko nema odgovor. Umesto toga, limenka na fasadi, do pola pojeden sendvič na klupi, plastična ambalaža od kafe „za usput“ na pločniku. Da je malo više vremena dalo bi se rekonstruisati šta je neko radio tokom dana; kad je jeo, da li mu je prijalo, šta je pio, kakvo je bilo pivo, da li su kobasice bile dovoljno pečene, a kokice sveže, šta je kuca ručkala. Jer, za sve to postoji pisani trag. I to na ulici, po hodnicima zgrada, u parkovima, po klupama, na parkinzima, trotoarima...

U prevodu, sva ta ponašanja navode na pomisao da je bar pola grada rođeno i odraslo s poslugom, te bi sada (logično) trebalo da im sleduje lični&personalni čistač, koji bi ih u stopu pratio i za njima čistio ulicu kojom hode. Nemoguće, naravno. S druge strane, koliko god da se zaposleni u Čistoći od ranog jutra „ubijaju“ od posla ne bi li počistili sve što se prethodne noći „proizvelo“ tokom zabava, šetnji, vožnji skejta ili rolera i ostalih aktivnosti, ti ljudi jednostavno ne mogu da postignu da u pauzi između večernjeg i prepodnevnog „otpadanja“ sve zategnu i vrate u prvobitno stanje. Razlog je jednostavan – „prva smena“ ovih koji zagađuju na normu je takođe uranila, te je kontinuitet prljanja grada jedina zagarantovana konstanta. 

Prvo što mi pada na pamet (pretpostavljam da većina tako promišlja) je da su u pitanju nevaspitani, bahati i zapušteni (ne isključivo mladi) ljudi, kojima mama i tata kad su bili mali baš i nisu najbolje objasnili kako stoje stvari u svetu odraslih vezano za ponašanja izvan „njihova četiri zida“. Osim lekcija na temu „nije lepo“ i „to se ne radi“, ni „počisti iza sebe“ nisu savladali, te im danas izgleda nije baš najjasnije kako bi trebalo da funkcioniše život u gradu s bezmalo pola miliona stanovnika. Pa da ispravimo tu nepravdu i objasnimo: osim zagarantovanih prava, svako od nas bi trebalo da bude svestan i nastavka priče, koji možda baš i nije toliko atraktivan i „in“, ali je zato neophodan. Naravno, mislim na paket građanskih dužnosti i obaveza: uživati u uličnoj hrani je skroz OK, pod uslovom da se ostaci i ambalaža ubace u korpu za smeće; obožavati svog ljubimca je baš onako cool, ali samo ako iza njega i počistite; fenomenalno je hodati/voziti bajs ili skejt onako slobodno i razigrano troatoarom, uz napomenu da bi to trebalo da radite desnom stranom, a bilo bi zgodno da makar s jednim uvetom budite i „prisutni“... I moglo bi se tako nabrajati još dugo. Jer, puno je tih pravo/dužnost paketića, koji bi svima u gradu život učinili znatno prihvatljivijim i lakšim.

Premda se nisam upuštala u ozbiljnije istraživanje javnog mnjenja na reprezentativnom uzorku, niti sam razmišljala da sprovedem brzinsku anketu (osim ako se ne računaju povremeni razgovori s prijateljima i kolegama na temu „šta nam se to dešava“), čini mi se da ova priča nije samo u vezi s našim (ne)vaspitanjem, bahatošću i bezobrazlukom. Kao i obično, stvari u životu nikad nisu tako jednostavne. A ne, uvek tu ima „još nečega“ i to taman dovoljno da onako sve fino iskomplikuje. To „još nešto“ u ovom konkretnom slučaju bi bilo u vezi s egom, koji se (baš kao i puno toga drugog u ova tranziciona vremena) prilično nejednako i neravnopravno rasporedio – jednima previše, drugima premalo. Pritom ovog puta (koliko god to uvek bila inspirativna tema) ne bih o sad već uobičajenoj pojavi – veći džip, duži nokti, raskošnije ekstenzije na glavi i silikoni u guzi, skuplja cipela, moja sreća, moj posao, moja karijera... Ne, neću o egu na steroidima, koji čini se raste upravo proporcionalno smanjivanju ovog našeg već neko vreme sela od sveta. Ovog puta me više zanima takozvana „tiha većina“, to jest, svi oni koji se nisu „snašli“ i nemaju svoje precizno određeno mesto pod suncem, niti su u prilici da na bilo koji način utiču da se to „stanje stvari“ u njihovim životima promeni. To su vam svi oni „ispušteni“ mladi ljudi krhkog ega, koji ne znaju da li će naći posao, nisu sigurni ni da li će im u tom smislu škola koristiti, ne znaju ključne ljude u gradu, nemaju „pedigre“, a nisu ni deo „zlatne“ mladeži... Nisu super inteligentni, nisu ni vanredno talentovani – prosečni su i samim tim „ispod crte“. Vide da se kao neki život oko njih dešava i da se stvari menjaju u ovom ili onom pravcu, bez da se to njih -  koji uglavnom (bez aspiracija, ambicija i/ili planova) životare - dotiče. Što bi se reklo, „lose-lose“ situacija ili u prevodu – ni ustati, ni odustati.

I šta im onda tako bez para, harizme i šanse preostaje? Jedino da „u skladu s mogućnostima“ ostave neki trag; da nas obaveste da su i oni ovde. E, sad što se nama način „komunikacije“ baš i ne sviđa – naš problem. Naravno da to nije način i da ne bi trebalo tako, ali s druge strane - ni njih niko ne pita šta bi i kako bi oni...  

Jasna Budimirović