IZA IZLOGA Obdukcija duše: Nesrećna sreća

Koliko god da smo joj rođenjem svakog dana sve bliži, ona nas uvek - bilo da je reč o odlasku nekog nama dragog i bliskog, bilo da se radi o nekome iz našeg šireg okruženja ili, što je u novije vreme sve „popularnije“, selebriti personi – iznenadi, uznemiri, rastuži, potrese i šokira.

Još je Selimović lepo kazao da tu „izuzetka nema, ni iznenađenja, svi putevi vode do nje, sve što činimo to je priprema za nju...“. Ali, yabe. Na nešto tako izvesno se i pored toga što je isti taj Meša lepo rekao da je „zemaljski život varljiv, a večnost bolja“ nikada ne naviknemo... Paradoks je to kao i onaj da, iako čitavog života učimo i spoznajemo stvari, o koncu ništa od onog najvažnijeg ne skapiramo, te se (opet) neprijatno iznenadimo kad nas upravo to saznanje zatekne nespremne.

I onda nam, tako zbunjenima i zatečenima, ne preostaje bogzna šta; jedan od uobičajnih modela eskiviranja te i takve surove realnosti je svojevrsna „regresija“, to jest neka vrsta povratka u detinjstvo, usled nemogućnosti da se suočimo s problemima „odraslih“. U tom smislu, ljudi biraju raznorazne „detinjarije“, odnosno, igrališta koja im najviše odgovaraju i na kojima je onako sve (uključujući i probleme) po njihovom. Drugi trendi model bi se mogao opisati kao instant „šoping“ neke tamo životne mustre, bez da se previše udubljuju u sadržaj i „sitna slova“. I zašto bi, kad u teoriji ta famozna „potraga za srećom“/ Pursuit of Happyneš tako sjajno zvuči. Ideja je, naime, da treba samo da definišemo šta je za nas sreća, odnosno, šta bi trebalo da uradimo kako bismo do nje došli. I onda da joj lagano, step by step, koračamo u susret, štriklirajući onako usput sve urađeno na tu temu. I tako sve dok se naš cilj – sreća – ne ostvari.

Problem nastaje, to jest, čitava se ta priča na neki način „zabaguje“ kad nas život (ili životi drugih) na tu temu, opet naravno nepripremljene, demantuje i neprijatno iznenadi. Nešto slično ovih se dana dešavalo širom ove naše razdragane i nasmejane planete; za nešto manje od mesec dana dve su, verovalo se, super srećne i ostvarene osobe – jedna svetski poznata dizajnerka i jedan svetski poznat kuvar – sebi oduzeli živote. I to na prilično surov način – vešanjem; Kejt Spejd u svom stanu na Petoj aveniji, Entoni Burden u fensi hotelu u Francuskoj. Razlog, isti – depresija. Otkud, kako, zašto... Bila su pitanja koja su brzinom svetlosti „okupirala“ društvene mreže. I da, stvarno, otkud? Jer, ako je verovati pričama o sreći i tome ko ima pravo na nju, ovo dvoje poznatih, ostvarenih, bogatih i uspešnih u onome što rade (a to je pritom baš ono što vole) bi trebalo da su bili super srećni. Pritom su oboje, osim što su bili beskrajno talentovani i u nežnom zagrljaju Fortune, bili (u srećnom braku/vezi) i pride voljeni. Što se kaže, da je bolje ne bi valjalo. Međutim, čini se da je u njihovom slučaju nešto ipak nedostajalo; kao da je u pitanju neka manje/nedovoljno srećna sreća, koju su eto na kraju birali da okončaju...

Druga stvar u vezi s njihovim odlaskom (baš kao i onomad kad nas je napustio sjajni Robin Vilijams) jeste pitanje kako je moguće da nam je, s obzirom da smo o njima „sve“ znali, promaklo upravo to manje lepo; ta njihova muka i višegodišnja teška borba s još težom bolešću. Čini se kao da u ovom našem vremenu afirmacije i promocije raznoraznih prava, pravo na slabost i ranjivost i dalje nailazi na prilično surovu reakciju okoline. O depresiji se (baš kao i činu samoubistva, za koje se obično smatra da je krajnje sebično) i dalje uglavnom govori onako „stručno“ i u „trećem licu“, dok je upotreba „prvog lica“ pogodna samo kad je reč o pobedničkom scenariju: kako su, recimo, neka poznata glumica ili pevač pobedili tu „pošast“. Pritom je, pogađate, „pobedili“ ključna reč. Ostalima, tananijima i osetljivijima predstavnicima naše vrste, preostaje jedino da o svojoj slabosti ćute ili govore vrlo tiho. Da šapuću...

A nakon što javnost završi prvo s tugom i nevericom, a potom i s obdukcijom duše (u kojoj Kejt postaje - Kejti, a Entoni - Toni), na redu je grande zatvaranje priče, u kojem na scenu najčešće izlaze raznorazni „teoretičari“. Tako je Burden ovih dana (nakon što se o njegovoj bolesti sve reklo) „ispraćen“ pričama o tome kako se zamerio svojoj devojci „feministkinji“ (ođednom je to „jako važan“ podatak) ili, što je još neverovatnije – Hilari Klinton lično. Tu se onda umešala i famozna „druga strana“ koja je stala u odbranu njihove ljubavi, braneći je svim raspoloživim sredstvima. No, problem je nastao kada je „odbrana“ samo par dana kasnije privedena na informativni razgovor zbog nedozvoljenog posedovanja i konzumiranja opijata. Tu se već, naravno, otvorila jedna nova zanimacija koja je zaokupila pažnju javnosti...

I tako se „kremacijom brige“, završilo i Burdenovih „15 minuta slave“; jedan od planetarno najpopularnijih i najvoljenijih šefova konačno može da počiva u miru.          

Jasna Budimirović