Ispovest doktorke: Pomislila sam: „Ovo moraš da preživiš”!

Simptome sam odmah prepoznala kao koronu, jer sam lekar, i svih šest dana sam bila pod terapijom, ali ništa mi nije pomoglo. Boleli su me svi mišići i zglobovi i to se jak bol selio po celom telu, izgubila sam osećaj mirisa i ukusa i uzela sam da pojedem čen belog luka, ali nikakav ukus nisam osetila, što pokazuje da virus uništava receptore vezane za miris i ukus. Imala sam bol i pečenje u očima, kao neki konjuktivitis, osećala sam stezanje u grudima i opštu malaksalost, kao da je život izvučen iz mene, a imala sam stalno i temperature od 37,5 do 38,5 stepeni Celzijusa, ispričala je za “Dnevnik” doktorka koja je 13 dana provela u Kliničkom centru Vojvodine, lečeći se od korona virusa, koji je bio srednje težak.

Tek treće testiranje, posle šest dana terapije, pokazalo je da pozitivna na korona virus. Prva dva testa su bila negativna, a ona objašnjava da se to dešava velikom broju pacijenata, jer se testiraju pre nego što se razviju antitela, odnosno u početnim fazama bolesti. To je ujedno i veliki problem, ocenjuje ona, jer se ljudi sa tim negativnim nalazom vraćaju u porodice i na posao, te mogu da prenesu infekciju na druge osobe. Na trećem testiranju rađen joj je PCR test brisa iz nosne sluznice, koji je pokazao da je pozitivna.

- Ja sam se tada već jako loše osećala. Kada su mi javili da sam pozitivna, bila sam kod kuće i zvala sam hitnu pomoć da dođe po mene. Imala sam temperaturu, tečne stolice, osećala se kao da ću da kolabiram i imala sam veliku mučninu, koju nisam mogla nikako da suzbijem. Nisam mogla da hodam i hitna pomoć me je odvezla na Kliniku za infektivne bolesti u Kliničkom centru Vojvodine. Tu mi je konstatovana obostrana upala pluća, više desno. S obzirom na to da sam ja prethodnih šest dana bila pod terapijom, antibiotika i vitamina, ovakva upala pluća govori o tome koliko je agresivan virus – ispričala je ova žena.

Tada je smeštena u takozvanu naranyastu zonu, gde idu svi kojima tek treba da se potvrdi bolest, jer u KCV rade ponovo testove na kovid i rendgenske snimke. Tu je bila svedok neprekidnog prijema i dolaska novoobolelih. Dva dana je provela u naranyastoj zoni, na Klinici za rehabilitaciju, odakle je premeštena u jednu od kovid bolnica u krugu KCV, u Kliniku za abdominalnu hirurgiju. Bila je među prvim obolelima od korone koji su se useljavali u ovu bolnicu, te ni na krevetima još nije bilo posteljine. Kaže kako joj to nije smetalo, jer je od bolova i mučnine legla na nenamešten krevet. Izuzetno hvali osoblje ove Klinike, naročito medicinske sestre i tehničare, za koje kaže kao su jako spretni, vešti, vredni i uvek spremni da pomognu pacijentima.

- Svi koji smo tada došli na Kliniku za abdominalnu hirurgiju smo otprilike bili u istoj fazi bolesti. Prebacivali su nas sa Klinike za rehabilitaciju u grupama od po pet, šest pacijenata. Polegali smo po nenameštenim krevetima i samo smo brinuli hoćemo li imati dovoljno toalet papira i vode, ali tada je bilo dozvoljeno rodbini da nam potrepštine donese do Klinike i preda osoblju – priseća se ova doktorka.

- Terapija koju smo dobijali je odlična i veoma skupa. To su antibiotici širokog spektra koji se daju isključivo intrahospitalno, a dnevno smo dobijalo po šest, sedam flaša infuzije sa skupim antibioticima i vitaminima. Uveli su nam i antikoagulante, koji su takođe skupi, za terapiju protiv tromboze, injekcijama u nadlakticu ili stomak. Mi smo sami kupovali C i D vitamin, cink, probiotike i lek za zaštitu sluznice želuca. Takođe su kod upale pluća davali i kortikosteroide, u cilju zaštite. To je terapija koja dnevno po pacijentu košta od 5.000 do 10.000 dinara, u zavisnosti od faze bolesti, odnosno faze lečenja. Nisu štedeli na pacijentima, a to su zaista velike količine lekova – napominje ova doktorka.

Kako objašnjava ova doktorka, paciijenti u sobama se brzo združe, pa svako priča o svojoj porodici i životnom putu. Bilo ih je, kaže, sa svih strana i sa različitim pričama, a u borbi protiv bolesti svi su jedni drugima pomagali i delili sve što su imali. Sa njima se čuje i nakon povratka iz bolnice, pa je tako saznala da su neki premešteni u Vojnu bolnicu, gde su izuzetno zadovoljni smeštajem, ishranom i negom.

- Doktori i sestre su stalno u skafanderima, što je jako teško. Oni se jako znoje ispod toga, a nekad moraju da skoče, kako bi im kapljice otpale se naočara. Imaju po nekoliko pari rukavica, te je sestrama teško da zalepe leukoplast, odnosno da pričvrste iglu od infuzije, jer im se leukoplast lepi za rukavice i kida ih. Vizite su nekoliko puta dnevno, a srednji kadar se jako trudio, neki su tek počeli da rade i odmah su bačeni u vatru. Kad sam stala na noge pomagala sam im, isključivala infuzije. Nekad tek oko ponoći počnu da daju večernju terapiju, jer su im pune ruke posla i ne postižu sve – ispričala je ova doktorka i napomenula kako su i spremačice davale sve od sebe, iako ih je bilo malo i ne mogu uvek adekvatno da održavaju higijenu.

U tom periodu svi pacijenti su bili febrilni, krvna slika pokazuje podmuklu infekciju i upalu pluća, a sekret iz nosa, stolica i urin svima su jarke žuto-naranyaste boje.

- To ukazuje na hemolizu eritrocita, odnosno propadanje crvenih krvnih zrnaca. Sve je takve boje, mi svi malaksali i možemo jedva da odemo do toaleta. Tako jake tegobe su trajale i narednih šest do sedam dana, praćeni jakim bolovima u stomaku. Dobijali smo redovno obroke, ali je retko ko mogao da pojede više od nekoliko zalogaja, te se na žalost mnogo hrane tada baca. Svaki obrok smo dobijali u plastičnim pakovanjima za jednokratnu upotrebu, sa plastičnim priborom za jelo – objašnjava ova žena.

Polovina Klinike za abdominalnu hirurgiju bila je namenjena za intezivnu negu i terapiju i tu su bili pacijenti na respiratorima i na kiseoničkoj terapiji, a onda je pretvorena kompletno u intenzivnu negu, kako bi mogli da se smeste svi teški pacijenti. Tada su pacijenti koji nisu bili u stanju koje zahteva intenzivnu negu raspoređeni po drugim kovid bolnicama u krugu KCV. Naša sagovornica se tako našla na Klinici za urologiju, koja je takođe crvena zona.

- Imala sam prilike da vidim kako su dve žene u sobi, koje imaju oko 60 godina, iznenada dobile šećer koji je imao vrednosti 23 i 24 i odmah su počele da dobijaju insulin, a nikada pre nisu imale dijabetes. Očigledno je kod njih virus išao preko jetre i pankreasa i taj dijabetes pokazuje da je komplikacija virusa i metabolički poremećaj. Neki ljudi su otišli u teške anemije i to oni kod kojih je bolest dugo trajala pre otkrivanja. Mnogo toga u vezi sa kovidom još uvek nije otkriveno. Videla sam i da noću neki muškarci ne mogu da spavaju, imaju agoniju bežanja. Ne zna se uvek kako mozak reaguje kada dođe do pada keseonika, a nekad se dešavaju i psihijatrijski ispadi agresivnosti. Sve to otežava rad zdravstvenim radnicima – priseća se dana u bolnici ova doktorka, koja je videla i ljude koji umiru, iako su dobili svu terapiju, mnogo ljudi bez svesti, mnogo mladih među obolelima i više ih je nego proletos, a više je muškaraca među obolelima.

Sa urologije ih šalju na kontrolu, te hodaju do Klinike za infektivne bolesti, u grupama od pet, šest pacijenata, a kako ne mogu svi da hodaju istom brzinom, jedni druge sačekuju. Tamo im se radi kontrolni rendgen pluća. To joj je bio jedini “izlazak” tokom boravka u bolnici, a jedva je imala snage da se ponovo popne uz stepenice.

- Tih dana se javlja sve veća želja za odlaskom kući, za sopstvenim kupatilom. I 55. rođendan sam dočekala u bolnici, pod infuzijom i bilo mi je jako teško. Onda me je popodne pozvao pozvao sin i rekao da je diplomirao. Tada mi se ponovo javila volja za životom. To mi je bio veliki pokretač. Boravak u bolnici je težak, umoran si, malaksao, slušaš ljude kako kašlju. Kako bolest prolazi, vraća se volja za životom, vraća se i apetit i samo čekamo doručak, ručak i večeru. Čudna je ta volja za životom. Rekla sam sebi da ovo moram da preživim – priča naša sagovornica.

Kao zdravstveni radnik, ona ocenjuje da su njene kolege u bolnici pokazale izuzetnu ozbiljnost, s obzirom na težinu bolesti, te je zahvalna svima koji su njoj i ostalima pomogli da stanu na svoje noge.

Našu sagovornicu, kao i druge pacijente, iz bolnice do kuće vozile su ekipe hitne pomoći, a onda joj sledi dve nedelje izolacije i potom kontrole. Nada se da će se brzo oporaviti i vratiti na posao i svojim pacijentima, kojima je izabrani lekar, mada je svesna da oporavak neće biti brz, jer je i dalje jako malaksala.

Ljubica Petrović