Integracija migranata ili priprema za život?

Preporučeno je zato da Srbija kreira „Program za podršku i integraciju migranata“, dok istovremeno Vladimi Cucić iz Komesarijata za izbeglice i migracije, na pitanje da li je Srbiji takav program potreban, odgovara pitanjem: „Žele li uopšte izbeglice da se integrišu u naše društvo?“. 

On pri tome navodi podatke MUP-ove Kancelarije za azil, prema kojima je trenutno samo dvadesetak takvih migranata.

Jelena Hrnjak, predstavnica Udruženja „Atina“, smatra da stanje u Srbiji, gde trenutno boravi oko 4.500 migranata koji se na našoj teritoriji zadržavaju duži vremenski period, pokazuje da je Srbiji potreban program koji bi zadovolji potrebe migranata. 

Pre godinu dana kada su organizacije civilnog društva govorile o integraciji migranata, to je bila zabranjena tema, a danas su ljudi uvereni da će migranti i izbeglice ostati u Srbiji. Ne možete da osporite prava jednom detetu da ide u školu ili pravo ženi žrtvi nasilja da dobije pomoć i podršku, ukazuje Hrnjak.

Dodaje da je najveći broj izbeglih srednjoškolskog uzrasta, te da bi oni mogli da nastave obrazovanje u Srbiji, ili da se prekvalifikuju ili dokvalifikuju dok privremeno borave ovde.

Primetila je da je država napravila najveći pomak kada je reč o školovanju dece koja su u uzrastu osnovaca, te navodi da je, prema poslednjim statistikama, 95 odsto takve dece iz migranstke populacije krenulo u školu u Srbiji.

Kada je reč o smeštajnim kapacitetima, Hrnjak kaže da tim ljudima treba obezbediti i adekvatan smeštaj, jer to, kako kaže, svakako nisu centri za azil, u kojima „u istoj prostoriji živi 100 ljudi po godinu“. 

Ona napominje i da integracija znači kreiranje sistema koji bi ljudima koji dolaze iz migrantske populacije omogućio da ostvaruju svoja prava. 

Da je integracija migranata u naše društvo „preko potrebna“ smatra i Radoš Đurović, direktor Centra za pružanje pomoći tražiocima azila, navodeći da se radi o hiljadama ljudi koji će svoje utočište naći u Srbiji, te da glavnu ulogu u procesu integracije migranata mora da ima sistem, plan i država.

Kaže da je, prema procenama Centra, na našoj teritoriji trenutno čak do 7.000 migranata i izbeglica, navodeći da iako su neki od njih smešteni u prihvatnim centrima, najveći deo nije u sistemu već „po šumama i ulicama“.

Regulisanje njihovog pravnog statusa je preduslov za dalju integraciju, ukazuje Đurović, navodeći da od 35 do 40 odsto tražioca azila su deca, a zatim žene i porodice.

U tom smislu se slaže da je uključivanje dece u obrazovni sistem prvi korak kada govorimo o integraciji, te dodaje da se samim upisivanjem dece u školu ništa ne završava, jer ona moraju da budu praćena i da im se poveća broj časova, s obzirom da, podseća, deca migranata sada imaju samo dva časa umesto pun obim nastave.

Kaže i da prava integracija onih koji su dobili status izbeglice ili su u legalnom postupku kreće ostvarivanjem prava na rad, nostrifikacijom diploma, učenjem jezika, registracijom, izdavanjem ličnih karata, podrške u samostalnom životu.

Podseća da je Centar na čijem je on čelu u ovoj godini inicirao više od 30 radnih dozvola, ali i da je nostrifikovao prvu diplomu izbeglice.

Kako ističe Cucić, migranti nisu „primorani da ostanu ovde“, već da postoji „redosled izlaženja“ koji su migranti i izbeglice dogovorili sa mađarskim autoritetima.

Za sve ljude koji budu rešili da se integrišu u naše društvo, poručuje Cucić, Srbija ima prostora i načina da to uradi.

Ako veći broj ljudi bude želeo da ostane ovde, što je moguće, svakako da će država imati odgovor i neće nikoga ugroziti, zaključio je Cucić.