Интеграција миграната или припрема за живот?

Препоручено је зато да Србија креира „Програм за подршку и интеграцију миграната“, док истовремено Владими Цуцић из Комесаријата за избеглице и миграције, на питање да ли је Србији такав програм потребан, одговара питањем: „Желе ли уопште избеглице да се интегришу у наше друштво?“. 

Он при томе наводи податке МУП-ове Канцеларије за азил, према којима је тренутно само двадесетак таквих миграната.

Јелена Хрњак, представница Удружења „Атина“, сматра да стање у Србији, где тренутно борави око 4.500 миграната који се на нашој територији задржавају дужи временски период, показује да је Србији потребан програм који би задовољи потребе миграната. 

Пре годину дана када су организације цивилног друштва говориле о интеграцији миграната, то је била забрањена тема, а данас су људи уверени да ће мигранти и избеглице остати у Србији. Не можете да оспорите права једном детету да иде у школу или право жени жртви насиља да добије помоћ и подршку, указује Хрњак.

Додаје да је највећи број избеглих средњошколског узраста, те да би они могли да наставе образовање у Србији, или да се преквалификују или доквалификују док привремено бораве овде.

Приметила је да је држава направила највећи помак када је реч о школовању деце која су у узрасту основаца, те наводи да је, према последњим статистикама, 95 одсто такве деце из мигранстке популације кренуло у школу у Србији.

Када је реч о смештајним капацитетима, Хрњак каже да тим људима треба обезбедити и адекватан смештај, јер то, како каже, свакако нису центри за азил, у којима „у истој просторији живи 100 људи по годину“. 

Она напомиње и да интеграција значи креирање система који би људима који долазе из мигрантске популације омогућио да остварују своја права. 

Да је интеграција миграната у наше друштво „преко потребна“ сматра и Радош Ђуровић, директор Центра за пружање помоћи тражиоцима азила, наводећи да се ради о хиљадама људи који ће своје уточиште наћи у Србији, те да главну улогу у процесу интеграције миграната мора да има систем, план и држава.

Каже да је, према проценама Центра, на нашој територији тренутно чак до 7.000 миграната и избеглица, наводећи да иако су неки од њих смештени у прихватним центрима, највећи део није у систему већ „по шумама и улицама“.

Регулисање њиховог правног статуса је предуслов за даљу интеграцију, указује Ђуровић, наводећи да од 35 до 40 одсто тражиоца азила су деца, а затим жене и породице.

У том смислу се слаже да је укључивање деце у образовни систем први корак када говоримо о интеграцији, те додаје да се самим уписивањем деце у школу ништа не завршава, јер она морају да буду праћена и да им се повећа број часова, с обзиром да, подсећа, деца миграната сада имају само два часа уместо пун обим наставе.

Каже и да права интеграција оних који су добили статус избеглице или су у легалном поступку креће остваривањем права на рад, нострификацијом диплома, учењем језика, регистрацијом, издавањем личних карата, подршке у самосталном животу.

Подсећа да је Центар на чијем је он челу у овој години иницирао више од 30 радних дозвола, али и да је нострификовао прву диплому избеглице.

Како истиче Цуцић, мигранти нису „приморани да остану овде“, већ да постоји „редослед излажења“ који су мигранти и избеглице договорили са мађарским ауторитетима.

За све људе који буду решили да се интегришу у наше друштво, поручује Цуцић, Србија има простора и начина да то уради.

Ако већи број људи буде желео да остане овде, што је могуће, свакако да ће држава имати одговор и неће никога угрозити, закључио је Цуцић.