Гордана Јовић: Mорам да мислим главом, не могу само да дођем и шкљоцнем

Упркос томе, посао фоторепортера се често умањује и многи сматрају да није толико битан и да је изузетно лак. Шта, само треба да шкљоцну! Али и да се нађу у право време на правом месту, у правој позицији, а онда и да „само шкљоцну” прави тренутак. Још ако је реч о фоторепортерки, онда се ствар додатно компликује и, понекад, омаловажава.

Гордана Јовић (29), родом из Книна, а која је стигла и до Вуковара, Кикинде, па и Новог Сада, већ осам година ради као фоторепортерка и руши све предрасуде да жене нису спремне и да легну зарад добре фотографије. Не воли студијска снимања и модну фотографију, већ ужива у „јурцањима” по теренима. Али воли да шије јер јој је то забавно, а може и да заради...

„Још са десет година одлучила сам да ћу бити фотограф“, присећа се наша овонедељна саговорница.

„Имам уметнике у породици. Ујак и ујна су сликали, а ујна се бавила и фотографијом. Много времена сам проводила са њима док смо живели у Вуковару. Сликала сам, било ми је занимљиво, али када су се ујак и ујна селили у Канаду, оставили су ми фотоапарат. Баталила сам сликање и решила да будем фотограф. Никад нисам конкретно знала шта ћу с тим. Касније сам студирала фотографију на Високој техничкој школи у Новом Саду, али тек пред крај студирања, када сам дошла на праксу у „Дневник”, кад сам видела фоторепортерски посао и када сам се опробала у њему, схватила сам да је то то. Најбитније ми је што и даље много волим тај посао, баш сам „убола”.“

Да ли се сећаш коју си прву фотографију урадила апаратом који су ти оставили ујак и ујна?

„Не сећам се... Остале су ми у сећању фотографије из Зоолошког врта кад смо ишли у Суботицу на екскурзију. Носила сам апарат и сећам се тих фотографија јер је тата однео филм да се изради, а човек који је радио у фото-радњи, приметио гомилу грешака. Нисам имала од кога да научим. Тај човек је свашта нешто рекао мом тати шта да исправим, написао му је подешавања и ја сам увек носила ту цедуљицу с упутствима. Тек сам на факултету укапирала шта значе сви ти бројеви. Нисмо имали интернет тада...“

Драго ми је што је „Дневник” допринео у томе да се пронађеш, многима нам је. Кажеш да си већ осам година фоторепортерка. Где си до сад све радила?

„Ја сам слободни репортер, фриленсер. Шест година сам радила у Градској кући као замена њиховом фотографу, па у Скупштини Града исто као нека замена. Радила сам и у Пољопривредном часопису, али кратко, било је занимљиво - једног дана обилазиш штале, па јурим прасиће да позирају...“

Прави модни студио...

„Да, да... То ми је било занимљиво јер је сваког дана било нешто другачије. Једног дана си у свињцу, а следећег у свечаној сали Скупштине на пријему неког амбасадора. Увек је нешто другачије и то ми треба.“

Генерално је новинарство забавно и пуно адреналина, динамично. Када радиш као фоторепортерка, увек идеш на терен са колегом. Како се сналазиш у таквој врсти сарадње?

„Имам добру сарадњу са новинарима. Са свима се консултујем шта би било добро да усликам у зависности од тога какав је текст.“

Волим детаље

Осим животиња, шта још волиш да фотографишеш?

„Волим детаље. Не мора да буде посебна тема. Може да буде из природе... Омиљена фотографија ми је део брода са столицама и шлауфом. Њу много волим и свуда је гурам кад видим неке конкурсе.“

Колико си отворена за сугестије? Некад новинари имају проблем да предложе колеги шта да услика и тиме се „умешају” у његов посао...

„Увек сам отворена за сугестије и баш волим да ми кажу шта треба да урадим. Некад од текста зависи шта новинар жели посебно да истакне. Волим да ухватим што више тога да нешто не би фалило.“

Колико је тешко да се пробијеш као фоторепортерка у данашњем друштву и професији?

„Поприлично тешко. Ја сам имала ту срећу да дођем у „Дневник” и да ме фоторепортери добро прихвате. Они су ме доста „гурнули” и да није било њих, не бих успела. Они су ти који ме и сада гурају. Константно ме неко од њих препоручи некоме. Кад сам одлазила, рекли су ми да ћу увек имати њихову подршку. Сви су за мене урадили нешто што ме је прогурало. Увек су они „криви” што ја имам посао.“

Да ли, онда, можеш да кажеш да је данас фриленс исплатив посао?

„Па... Није. Слабо смо плаћени и мислим да нас не поштују довољно. „Ај само шкљоцни тамо”, као да је то ништа. Али има ту посла.“

Харамбаша са фотоапаратом

Харамбаша са фотоапаратом... Кажеш да није исплатив посао, а увек треба да имаш добру опрему. Како успеваш све да обезбедиш?

„Не могу много сама. За прву озбиљнију фотоопрему су помогли сви чланови фамилије - родитељи, брат, баба, момак и ја, сви смо заједно допринели. Сад већ могу сама да покријем неке потрепштине, па будем на нули или у благом плусу. Тешко да могу сама да себи обезбедим опрему.“

То је контрадикторно будући да је позната она изрека да „слика говори више од хиљаду речи” и данас живимо у времену када људи најпре погледају фотографију, а тек онда одлуче да ли ће прочитати текст који се, ето, ту налази. Да ли ти, као фоторепортерка, осећаш да си битнија од онога како те други доживљавају?

„Па, не мислим да сам битнија, али имам одговорност да то што урадим буде добро. Морам мислити главом, знам да не могу тек тако доћи, стати и шкљоцнути. Мораш из разних углова да усликаш, па чучнеш, устанеш, пробај одавде, оданде, да добијем што бољи кадар...“

Сад кад спомињеш чучање, обично фоторепортери коментаришу своје колегинице како имају проблем да чучну и да се мало више потруде зарад добре фотке. Да ли ти имаш тај „дамски” проблем или се заиста повинујеш доброј фотографији?

„Немам тај проблем. Једно време док сам била у пракси, колега ме је питао зашто никад не долазим у сукњи. Ја сукње не носим кад радим, тада сам само у панталонама и патикама. То мора да буде што удобније како бих могла да трчим, чучнем, легнем и свашта. Немам тих дамских проблема. Додуше, никад нисам ни била класична девојчица, већ помало харамбаша, увек сам се играла с дечацима. Није ми проблем да се испрљам, покиснем...“

Осим моде, да ли постоји нешто што не би волела да фотографишеш?

„Све што је у затвореном простору ме не привлачи. Свашта сам пробала током фоторепортерског посла. Ратно извештавање дефинитивно не бих, доста ми је рата“, то ми не треба, закључила је Гордана Јовић.

Л. Радловачки