GODIŠNJICA NATO AGRESIJE Rane od bombi bole i posle 25 godina

Odluka o bombardovanju SRJ doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku, izdao je generalni sekretar NATO-a Havijer Solana. Klark je kasnije u knjizi “Moderno ratovanje” napisao – ne samo da je planiranje vazdušnih udara zapadne vojne alijanse protiv SRJ intenzivirano sredinom 1998. godine, već i da je završeno već krajem avgusta te godine.

SRJ je napadnuta pod izgovorom da je kriva za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu južne srpske pokrajine Kosova i Metohije.

NATO je 24. marta 1999. u 19.45 časova započeo operaciju “Milosrdni anđeo” vazdušnim udarima  krstarećim raketama i avijacijom na više područja Srbije i Crne Gore. Devetnaest zemalja Alijanse započelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, iz četiri vazdušne baze u Italiji, podržane strateškim bombarderima koji su poleteli iz baza u zapadnoj Evropi, a kasnije i iz SAD. Najpre su gađane kasarne i jedinice PVO Vojske SRJ u Batajnici, Mladenovcu, Prištini i drugim mestima. Već oko 20 časova pale su prve bombe i na Novi Sad kada je razorena policijska stanica na Klisi. 

Gotovo da nema grada u Srbiji koji tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti NATO-a. Teško su stradali Aleksinac, Surdulica, Kuršumlija... Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Batajnici, ubijena je trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu, bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije, Milana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Na Varvarinskom mostu bomba je pogodila Sanju Milenković (15). U pamćenju su još prizori sprženog voza u Grdeličkoj klisuri…

Tokom besomučnog bombardovanja naše države 1.150  aviona Alijanse lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona. Na teritoriju Srbije bačeno je 1.300 krstarećih raketa, 37.000 kasetnih bombi od kojih je poginulo oko 200 ljudi, a ranjeno više stotina i upotrebljena municija sa osiromašenim uranijumom.  

Tokom besomučne agresije avioni NATO-a su u Novom Sadu srušili sva tri mosta na Dunavu: Varadinski 1. aprila i tada je poginuo Oleg Nasov. Samo dva dana kasnije, 3. aprila srušen je Most slobode i tom prilikom je ranjeno sedmoro ljudi. Žeželjev most je je najduže odolevao bombama NATO, iako je gađan četiri puta: srušen je 26. aprila sa šest razornih projektila. Nakon što su mostovi skušeni, u pomoć je priskočila Vojska, koja je pontonirskim skelama prevozila ljude s jedne na drugu stranu Dunava.

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.

Uništene su zgrade dve medijske kuće: u noći 23. aprila 1999. na zgradu RTS-a u Aberdarevoj ulici NATO je usmrtio 16 radnika, a 3. maja bombardovana je i zgrada Televizije Novi Sad na Mišeluku.

Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije – u Pančevu i u Novom Sadu koja je bombardovana čak 12 puta sa više od 250 projektila velike razorne moći. Snage NATO-a su upotrebile i tzv. grafitne bombe za onesposobljavanje elektro sistema. 

Vojska tadašnje SRJ u suprotstavljanju vazdušnim udarima bila u inferiornom stanju. Ipak, u takvoj situaciji postignut je uspeh: 27. marta, u večernjim satima, samo tri dana posle početka agresije,u ataru sela Buđanovci, kod Rume, oboren je ponos američke bombarderske avijacije, “nevidljivi” F117A. Srušili su ga pripadnici tadašnje 250. Raketne brigade iz Jakova ruskom PVO raketom “neva”. U rejonu Gučeva, kod Loznice, 2. maja oboren je američki lovac F-16.

 

Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. godine, da bi tri dana posle toga počelo povlačenje snaga SRJ s Kosova i Metohije. Dan kasnije Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, a u Pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja koji su imali zadatak da obezbede mir za sve nacionalne zajednice na Kosmetu. A kako su ga “obezbedile” govori podatak da je na početku njihovog mandata s KiM proterano 280.000 Srba i drugih nealbanaca. U južnu srpsku pokrajinu ušlo je, tada, 800.000 Albanaca. Od toga, govore podaci, trećina nikada na Kosmetu nije živela.

Milan Bozokin