Foto-riznica "Dnevnikovog" reportera Branislava Lučića puna dragocenosti

Odškrinuvši vrata impozantne foto-riznice pokuljale su, kako sam kaže, ličnosti i druga vremena, i počela sećanja i emocije da naviru. A toga je barem nakupio na pretek radeći od početka karijere kao „Dnevnikov“ foto-reporter,  isprva u fabričkoj štampi našeg lista, a potom i u redakciji, zvanično od 1. januara 1980. 

- Prvo sam morao da odbacim nebitno. Najčešće su to bile fotografije za razne ankete koje se rade kao deo novinarskog posla, potom nešto od materijala iz fabričke štampe, ali ipak sam i dobar deo toga sačuvao. Svaki dan pet godina sam skenirao filmove. Završio sam uglavnom sve, ostalo je nešto malo da dovršim. Neverovatno puno negativa je bilo. Tako obrađene razvrstao sam ih prema portretima ili događajima. Mnogo toga što sam potisnuo iz sećanja sticajem okolnosti i protokom vremena, otkrio sam skenirajući. Kao lavina ponekad navru emocije, likovi i događaji sa fotografija me vrate u vreme zatočeno na snimku i počnem da se prisećam detalja. Ali, moram priznati da pred nekim zastanem i ne mogu da prizovem iz pamćenja o kom događaju je reč, čak ni grada u kom je načinjen snimak nekad ne mogu da se setim... Onda potražim „pomoć prijatelja“, pozovem koleginice Dacu Nikolić ili Snežu Miletić, kao i neke druge, pošaljem fotke i oni mi pomognu da se setim... Puno snimljenog materijala imam - samo 2.500 fotografija sa Dubrovačkih letnjih igara, ali isključivo sa muzičkih i  dramskih događaja. Onih iza scene ili s proba, bilo je na pretek - priča Branko.

Ako nekom od kolega zatreba portret određene ličnosti, dileme nema, naći će je kod Branka. Ta galerija likova je, reklo bi se, neiscrpna. Tokom skeniranja, nailazeći na fotografije s davno zaboravljenih događaja, Branko se potrudio da osveži i sećanje kolega s kojima je bio na zadatku, ali i samih aktera. Tako je nedavno koleginici poslao fotografije iz Praga u kom su proveli sedam dana na snimanju filma „Seobe“ s kojeg su kasnije objavili reportažu u matičnom listu. 

- Nismo samo reportažu sa snimanja filma plasirali iz Praga – napominje Lučić dodajući kako je u Pragu tad vladala fama o Češkoj filmskoj školi koju su završili i neki naši reditelji poput Saše Petrovića, Gorana Paskaljevića, Rajka Grlića, Lordana Zafranovića, Srđana Karanovića, Emira Kusturice. -  Režiser „Seoba“ Saša Petrović nam je tokom boravka u Pragu predložio da napravimo intervju s Elmarom Klosom, izuzetno cenjenim profesorom praške filmske akademije, pored Miloša Formana. I napravili smo intervju. I kada kolegama posle toliko vremena pošaljem fotke s takvih susreta, pokrenem emocije i u njima i bude mi drago jer sam ta lepa sećanja  podelio sa njima.

Ma koliko se trudio da njegov rad ne ometa glumce na sceni, dva puta se desilo da su ga opomenuli da im škljocanje aparata smeta. Prvi put je to otvoreno učinio Stevo Žigon u Kulturnom centru mladih u Novom Sadu. Drugi put je to diskretno, da samo Branko čuje, uradio Danilo Bata Stojković tokom predstave na Sterijinom pozorju.

- Nisu to bili tada aparati poput čuvenog bešumnog foto-aparata Jove Vajdla, koji je zapravo nekada bio Titovo vlasništvo - objašnjava Branko. - Reč je o „Nikonovom“ aparatu koji je Tito, kad ga je izgustirao, poklonio Lovačkom društvu Jugoslavije, a ono „Poljoprivredniku“ koji je izdavao Lovačke novine. Stevi Lazukiću se nije dopao i menjao ga je sa Vajdlom. Tako je on dospeo u redakciju. Kad Jova ode na godišnji, ja ga „ukradem“ pa na Dubrovačke letnje...

A lepo je bilo, po njegovim rečima, baviti se foto-reporterskim poslom, za koji je u „Dnevniku“, u vreme kada je on počinjao karijeru, konkurisalo i po 120 kandidata! U tadašnjoj Jugoslaviji naš list je po tiražu  bio među prvima. To je, kako on kaže, između ostalog značilo da se radilo punom parom i stalno putovalo. 

- U početku nas je bilo trojica foto-reportera, nešto posle nam se pridružio Jaroslav Pap, a potom i Martin Candir, a 200 novinara – priča on. -   S kućom se nisam viđao. Stalno sam bio na putu, i to po celoj Jugoslaviji. Ali, lepo je bilo raditi i svašta smo snimali. Nedavno nađoh filmove sa Samita nesvrstanih 1989. godine. Više od 600 fotki sa tog skupa imam. Svetski lideri se sjatili u Beograd - Rayiv Gandi, Jaser Arafat, Zulfikar  Ali Buto, Moamer el Gadafi, a od novinara spoljne politike Jan Briza, Špira Karađenović, Milenko Grčić i Mihal Ramač su pratili rad skupa. U najupečatljivijem sećanju mi je ostao Moamer el Gadafi. Pred očima mi je ista slika – sedi on u nekom, 16-om redu „Sava“ centra, a pored njega stoje dve telohraniteljke u uniformama i čuvaju ga! Bio je to neverovatan prizor - cela sala sedi, njih dve stoje. Jednako nestvarno je delovao i Jaser Arafat koji je na konferenciji nosio revolver u futroli i rezervne metke. Nisam propustio priliku da to ovekovečim.       

Pred objektiv njegovog foto-aparata stale su najrazličitije ličnosti - sportisti, glumci, političari, književnici,muzičari, crkveni poglavari,  radnici, ljudi s ulice, paori... Nije bilo zadatka koji nije kao foto-reporter obavljao, ali priznaje da je preferirao događaje iz kulture, i po tome je poznat.

Bivalo je da fotografije šalje redakciji autobusom. Takav je slučaj bio s Dubrovačkih letnjih igara, koje je dugi niz godina pratio. Obično je u Dubrovnik odlazio na odmor u vreme njihovog održavanja, ali pre toga obavezno poseti rodbinu u Hercegovini.

- Rado se sećam kolege Jove Vajdla koga sam zatekao u redakciji kada sam počeo da radim, i njegovih reči. Kada je on otišao u penziju sretali smo se u „Prometeju“, na čašici pića i razgovora. Jednom prilikom on mi reče: „Moj radni vek je, kad sve uzmem u obzir, trajao svega pet do sedam minuta“. Pitam ga kako to misli, jer smo zajedno radili 20 godina, a on sam 40. On će na to reći: „Slušaj, kad sam sabrao ono što sam objavio u novinama, knjigama, časopisima, a kada razmislim da sam slikao u proseku 125. delom sekunde, proizilazi da je to trajalo pet do sedam minuta. Sve ostalo je priprema“. I to jeste istina – kaže Branko. 

Z. Milosavljević