Фото-ризница "Дневниковог" репортера Бранислава Лучића пуна драгоцености

Одшкринувши врата импозантне фото-ризнице покуљале су, како сам каже, личности и друга времена, и почела сећања и емоције да навиру. А тога је барем накупио на претек радећи од почетка каријере као „Дневников“ фото-репортер,  испрва у фабричкој штампи нашег листа, а потом и у редакцији, званично од 1. јануара 1980. 

- Прво сам морао да одбацим небитно. Најчешће су то биле фотографије за разне анкете које се раде као део новинарског посла, потом нешто од материјала из фабричке штампе, али ипак сам и добар део тога сачувао. Сваки дан пет година сам скенирао филмове. Завршио сам углавном све, остало је нешто мало да довршим. Невероватно пуно негатива је било. Тако обрађене разврстао сам их према портретима или догађајима. Много тога што сам потиснуо из сећања стицајем околности и протоком времена, открио сам скенирајући. Као лавина понекад навру емоције, ликови и догађаји са фотографија ме врате у време заточено на снимку и почнем да се присећам детаља. Али, морам признати да пред неким застанем и не могу да призовем из памћења о ком догађају је реч, чак ни града у ком је начињен снимак некад не могу да се сетим... Онда потражим „помоћ пријатеља“, позовем колегинице Дацу Николић или Снежу Милетић, као и неке друге, пошаљем фотке и они ми помогну да се сетим... Пуно снимљеног материјала имам - само 2.500 фотографија са Дубровачких летњих игара, али искључиво са музичких и  драмских догађаја. Оних иза сцене или с проба, било је на претек - прича Бранко.

Ако неком од колега затреба портрет одређене личности, дилеме нема, наћи ће је код Бранка. Та галерија ликова је, рекло би се, неисцрпна. Током скенирања, наилазећи на фотографије с давно заборављених догађаја, Бранко се потрудио да освежи и сећање колега с којима је био на задатку, али и самих актера. Тако је недавно колегиници послао фотографије из Прага у ком су провели седам дана на снимању филма „Сеобе“ с којег су касније објавили репортажу у матичном листу. 

- Нисмо само репортажу са снимања филма пласирали из Прага – напомиње Лучић додајући како је у Прагу тад владала фама о Чешкој филмској школи коју су завршили и неки наши редитељи попут Саше Петровића, Горана Паскаљевића, Рајка Грлића, Лордана Зафрановића, Срђана Карановића, Емира Кустурице. -  Режисер „Сеоба“ Саша Петровић нам је током боравка у Прагу предложио да направимо интервју с Елмаром Клосом, изузетно цењеним професором прашке филмске академије, поред Милоша Формана. И направили смо интервју. И када колегама после толико времена пошаљем фотке с таквих сусрета, покренем емоције и у њима и буде ми драго јер сам та лепа сећања  поделио са њима.

Ма колико се трудио да његов рад не омета глумце на сцени, два пута се десило да су га опоменули да им шкљоцање апарата смета. Први пут је то отворено учинио Стево Жигон у Културном центру младих у Новом Саду. Други пут је то дискретно, да само Бранко чује, урадио Данило Бата Стојковић током представе на Стеријином позорју.

- Нису то били тада апарати попут чувеног бешумног фото-апарата Јове Вајдла, који је заправо некада био Титово власништво - објашњава Бранко. - Реч је о „Никоновом“ апарату који је Тито, кад га је изгустирао, поклонио Ловачком друштву Југославије, а оно „Пољопривреднику“ који је издавао Ловачке новине. Стеви Лазукићу се није допао и мењао га је са Вајдлом. Тако је он доспео у редакцију. Кад Јова оде на годишњи, ја га „украдем“ па на Дубровачке летње...

А лепо је било, по његовим речима, бавити се фото-репортерским послом, за који је у „Дневнику“, у време када је он почињао каријеру, конкурисало и по 120 кандидата! У тадашњој Југославији наш лист је по тиражу  био међу првима. То је, како он каже, између осталог значило да се радило пуном паром и стално путовало. 

- У почетку нас је било тројица фото-репортера, нешто после нам се придружио Јарослав Пап, а потом и Мартин Цандир, а 200 новинара – прича он. -   С кућом се нисам виђао. Стално сам био на путу, и то по целој Југославији. Али, лепо је било радити и свашта смо снимали. Недавно нађох филмове са Самита несврстаних 1989. године. Више од 600 фотки са тог скупа имам. Светски лидери се сјатили у Београд - Rayiv Ганди, Јасер Арафат, Зулфикар  Али Буто, Моамер ел Гадафи, а од новинара спољне политике Јан Бриза, Шпира Карађеновић, Миленко Грчић и Михал Рамач су пратили рад скупа. У најупечатљивијем сећању ми је остао Моамер ел Гадафи. Пред очима ми је иста слика – седи он у неком, 16-ом реду „Сава“ центра, а поред њега стоје две телохранитељке у униформама и чувају га! Био је то невероватан призор - цела сала седи, њих две стоје. Једнако нестварно је деловао и Јасер Арафат који је на конференцији носио револвер у футроли и резервне метке. Нисам пропустио прилику да то овековечим.       

Пред објектив његовог фото-апарата стале су најразличитије личности - спортисти, глумци, политичари, књижевници,музичари, црквени поглавари,  радници, људи с улице, паори... Није било задатка који није као фото-репортер обављао, али признаје да је преферирао догађаје из културе, и по томе је познат.

Бивало је да фотографије шаље редакцији аутобусом. Такав је случај био с Дубровачких летњих игара, које је дуги низ година пратио. Обично је у Дубровник одлазио на одмор у време њиховог одржавања, али пре тога обавезно посети родбину у Херцеговини.

- Радо се сећам колеге Јове Вајдла кога сам затекао у редакцији када сам почео да радим, и његових речи. Када је он отишао у пензију сретали смо се у „Прометеју“, на чашици пића и разговора. Једном приликом он ми рече: „Мој радни век је, кад све узмем у обзир, трајао свега пет до седам минута“. Питам га како то мисли, јер смо заједно радили 20 година, а он сам 40. Он ће на то рећи: „Слушај, кад сам сабрао оно што сам објавио у новинама, књигама, часописима, а када размислим да сам сликао у просеку 125. делом секунде, произилази да је то трајало пет до седам минута. Све остало је припрема“. И то јесте истина – каже Бранко. 

З. Милосављевић