Dva veka od rođenja Karla Marksa i 150 godina od „Komunističkog manifesta“

Danas, gotovo 230 godina od Francuske buržoaske revolucije, potom otkako su u komunističkoj Kini 1978. započete ekonomske reforme u pravcu umereno kolektivističkog kapitalizma, zatim i od 1991. godine kada su posle pada Berlinskog zida i rušenja Sovjetskog Saveza i tzv. realnog socijalizma njegove zemlje naslednice počele da utiru put carstvu mega-kapitalizma - svet je paradoksalno ponovo spreman za Karla Marksa: to društveno-ekonomsko uređenje je prošlo vrhunac i sve više posrće.        

Tako je 2015. socijalizam bila najpretraživanija reč na Vebsterovom onlajn rečniku, dok je Marksov „Kapital” godinama jedna od najtraženijih knjiga. Mlađe generacije ne osećaju se više u kapitalizmu udobno kao njihovi roditelji. Jedna studija Harvarda pokazala je da većina „milenijalaca” odbacuje taj sistem, dok trećina njih priželjkuje socijalizam - međufazu na putu oslobođenja od krunskog načela profita. 

Buđenje interesa za Marksa se vidi i u najkapitalističkijim zemljama na svetu. U SAD je „socijalistički” senator Berni Sanders bio ozbiljan kandidat Demokratske stranke za nominaciju u predsedničkoj trci, koju je ispustio zahvaljujući ujdurmama ekipe Hilari Klinton, iako su mu davane veće šanse da pobedi aktuelnog šefa države Trampa nego njoj. U Velikoj Britaniji osvedočeni socijalista Yeremi Korbin postao je najjača opoziciona figura s osvojenih 40 posto glasova na prošlogodišnjim izborima, da bi laburisti za premijera iz senke odredili Yona Mekdonela koji je nedavno izjavio da bi Ujedinjeno kraljevstvo trebalo da bude - socijalistička zemlja.      

Otkud to? Ekonomska kriza, recesija i manjak poslova već poduže traju, mladi ljudi osećaju manjak perspektive i pad realnih primanja na svojoj koži, dok mnogi teoretičari i stručnjaci tvrde da je reč o dubinskim, strukturnim problemima i tranziciji ka postkapitalizmu. Proširilo se uverenje o gotovo fatalno nemogućem izlazu iz začaranog kruga koji nadrasta dosadašnja iskustva i politike - teoretičar Mark Fišer je tvrdio da je lakše zamisliti propast sveta nego kapitalizma. Stoga je Marks ponovo aktuelan.     

Decenijama se, zapravo, ljudi nisu pitali kako cela stvar funkcioniše, a „popravke” sistema svodile su se na liberalne politike identiteta. Umesto „velikih priča” došlo je vreme za one „male”: postavljala su se pitanja roda, porekla, seksualnog opredeljenja, invalidnosti, mikro-politike (ko sam to ja, kojoj grupi pripadam, kako da se “osnažim”). Navodno, sve to zbog pobede američke imperije u Hladnom ratu: prema nedavano skinutoj oznaci tajnosti s dokumenata CIA-e, ta agencija je generaciju francuskih postmodernista koji su se posle 1968. razočarali u „revoluciju” gurnula na front za bitku s marksizmom. Prema navodima britanskog „Gardijana” milioni dolara su godinama upumpavani u organizacije, časopise, izdavačke kuće i akademske krugove zarad popularisanja postmodernih ideja i oblikovanja levog centra u političkom spektru zapadnih demokratija, e da bi Marksova zamisao o potrebi suštinskih promena bila gurnuta u stranu. „Opšte strategije podeli pa vladaj se vladajuća klasa uvek držala”, zaključio je “Gardijan”.       

Ipak, Marks je tu istu klasu svojevremeno opisao kao snagu koja ima revolucionarnu ulogu u menjanju sveta. Kapitalisti nikada ne prestaju da unose novine i sve što im se nađe na putu ne ostaje netaknuto, ali po cenu povremenih kriza proisteklih iz prekomerne proizvodnje i akumulacije kapitala. Stalna bitka za nova tržišta i načine eksploatacije, vodi u sve veće i razornije krize. Nedavno su objavljeni podaci da osam milijardera raspolaže s bogatstvom jednakom posedu 3,5 milijardi ljudi. Kapital se u svom kretanju brzo usisava nagore, za razliku od ekonomskog mita o bogatstvu koje curi nadole. 

I čuvena priča o vrlinama konkurencije sudara se s realnošću slobodnog tržišta kojim dominiraju monopoli, karteli, dogovori iza zatvorenih vrata i nameštanje cena. Evropska unija ne usuđuje se da oporezuje korporativnu dobit yinova kao što su Gugl ili Amazon stopama koje važe za druge kompanije, a očita je i dominacija velikih koncerna u sektorima bankarstva, trgovine, energetike... Kapitalizam je, jednom rečju, ekonomski, socijalno i ekološki dosegao krajnje granice i izneverava svoja obećanja.      

Janis Varufakis, nekadašnji grčki ministar finansija koji danas predvodi levičarski evropski pokret, upravo u „Gardijanu” je pisao da se danas mladi ljudi suočavaju u suštini s marksističkom dilemom: prilagoditi se poretku koji se zakucava u sve veće protivurečnosti ili mu se suprotstaviti i platiti visoku ličnu cenu traganja za novim načinima zajedničkog rada i života. U Marksovo vreme, sredinom 19. veka, kapitalizam je bio nestabilan, lokalan i rascepkan, dok je danas globalizovan i prekaljen. Marksov uvid da će „eksploatacija svetskog tržišta“ dati „kosmopolitski karakter proizvodnji i potrošnji svih zemalja“, pokazao se, sa zakašnjenjem, sasvim tačnim. Obistinilo ga je rusko skretanje u kapitalističke vode i uvođenje dve milijarde kineskih i indijskih radnika na tržište radne snage.      

I mada je milijarde ljudi podigao iz izuzetnog u relativno siromaštvo, ugledni zapadni listovi, preduzimači iz Silikonske doline, papa, pa čak i finansijeri teški milijarde dolara jadikuju nad nepoželjnim stranama kapitalizma: nejednakost, pohlepa, klimatske promene, “krađa” parlamentarne demokratije od strane bankara i ultrabogataša... Marks i Engels su predvideli da će se izvanredno moćna manjina bogataša na kraju pokazati nesposobnom da vlada jako polarizovanim društvima, zato što radnim ljudima neće moći da garantuje egzistenciju, navodi Varufakis.      

Kapitaliste zamišljaju da će njihovi pretraživači, aplikacije, roboti, genetski modifikovano seme... svima doneti blagostanje. Ali kada se unesu u društvo podeljeno na najamne radnike i vlasnike, ta tehnološka čudesa pomeraju najamnine i cene na nivoe koji povlače niske profite za većinu privrednih grana. Od njih imaju koristi samo velike tehnološke i farmaceutske kompanije i nekoliko korporacija, koje stiču ogromnu političku i ekonomsku moć. Kapital ne može racionalno da skoristi savršene mašine koje stvara, osuđujući generacije na život pun lišavanja, nedovoljnu zaposlenost i opustošenu životnu sredinu.      

- Kada me novinari pitaju ko ili šta je najveća pretnja današnjem kapitalizmu, kažem im nešto što ne očekuju: kapital. Naravno, tu ideju decenijama plagiram iz Manifesta. Budući da nije moguće ni poželjno poništiti „energiju“ kapitalizma, trik je u tome da ubrzamo razvoj kapitala (tako da sagori kao meteor koji pada kroz atmosferu), a s druge strane da se odupremo (racionalnim, kolektivnim trudom) njegovoj tendenciji da slomi naš duh. Ukratko, Manifest nam preporučuje da guramo kapital do samih njegovih granica i da istovremeno ograničavamo njegove posledice i pripremamo ga za podruštvljavanje.      

Potrebno nam je još više robota, potrebni su nam bolji solarni paneli, instant komunikacije i sofisticirane mreže ekološkog transporta. Ali nam je pođednako potrebno da se politički organizujemo... i pripremamo tlo za uklanjanje apsurda kapitalizma. U praksi to znači da ideju o nepostojanju alternative treba odbaciti s prezirom koji zaslužuje i da istovremeno treba odbiti sve pozive na povratak predmodernoj egzistenciji - zaključuje Varufakis.   

Scenario otpora je, dakle, moguć, ali se suočava s mnogobrojnim preprekama. Krupni kapitalisti, političari, sistem vrednosti i obrazovanja, mediji, kulturna industrija i masovno društvo zabave - “ubeđuju” ljude da žive u najboljem od svih mogućih svetova i da ga je nemoguće promeniti. Otud Marks danas: da podseti da je to presna laž.                                                

Relja Knežević