Два века од рођења Карла Маркса и 150 година од „Комунистичког манифеста“

Данас, готово 230 година од Француске буржоаске револуције, потом откако су у комунистичкој Кини 1978. започете економске реформе у правцу умерено колективистичког капитализма, затим и од 1991. године када су после пада Берлинског зида и рушења Совјетског Савеза и тзв. реалног социјализма његове земље наследнице почеле да утиру пут царству мега-капитализма - свет је парадоксално поново спреман за Карла Маркса: то друштвено-економско уређење је прошло врхунац и све више посрће.        

Тако је 2015. социјализам била најпретраживанија реч на Вебстеровом онлајн речнику, док је Марксов „Капитал” годинама једна од најтраженијих књига. Млађе генерације не осећају се више у капитализму удобно као њихови родитељи. Једна студија Харварда показала је да већина „миленијалаца” одбацује тај систем, док трећина њих прижељкује социјализам - међуфазу на путу ослобођења од крунског начела профита. 

Буђење интереса за Маркса се види и у најкапиталистичкијим земљама на свету. У САД је „социјалистички” сенатор Берни Сандерс био озбиљан кандидат Демократске странке за номинацију у председничкој трци, коју је испустио захваљујући ујдурмама екипе Хилари Клинтон, иако су му даване веће шансе да победи актуелног шефа државе Трампа него њој. У Великој Британији осведочени социјалиста Yеrеmi Корбин постао је најјача опозициона фигура с освојених 40 посто гласова на прошлогодишњим изборима, да би лабуристи за премијера из сенке одредили Yona Мекдонела који је недавно изјавио да би Уједињено краљевство требало да буде - социјалистичка земља.      

Откуд то? Економска криза, рецесија и мањак послова већ подуже трају, млади људи осећају мањак перспективе и пад реалних примања на својој кожи, док многи теоретичари и стручњаци тврде да је реч о дубинским, структурним проблемима и транзицији ка посткапитализму. Проширило се уверење о готово фатално немогућем излазу из зачараног круга који надраста досадашња искуства и политике - теоретичар Марк Фишер је тврдио да је лакше замислити пропаст света него капитализма. Стога је Маркс поново актуелан.     

Деценијама се, заправо, људи нису питали како цела ствар функционише, а „поправке” система сводиле су се на либералне политике идентитета. Уместо „великих прича” дошло је време за оне „мале”: постављала су се питања рода, порекла, сексуалног опредељења, инвалидности, микро-политике (ко сам то ја, којој групи припадам, како да се “оснажим”). Наводно, све то због победе америчке империје у Хладном рату: према недавано скинутој ознаци тајности с докумената ЦИА-е, та агенција је генерацију француских постмодерниста који су се после 1968. разочарали у „револуцију” гурнула на фронт за битку с марксизмом. Према наводима британског „Гардијана” милиони долара су годинама упумпавани у организације, часописе, издавачке куће и академске кругове зарад популарисања постмодерних идеја и обликовања левог центра у политичком спектру западних демократија, е да би Марксова замисао о потреби суштинских промена била гурнута у страну. „Опште стратегије подели па владај се владајућа класа увек држала”, закључио је “Гардијан”.       

Ипак, Маркс је ту исту класу својевремено описао као снагу која има револуционарну улогу у мењању света. Капиталисти никада не престају да уносе новине и све што им се нађе на путу не остаје нетакнуто, али по цену повремених криза проистеклих из прекомерне производње и акумулације капитала. Стална битка за нова тржишта и начине експлоатације, води у све веће и разорније кризе. Недавно су објављени подаци да осам милијардера располаже с богатством једнаком поседу 3,5 милијарди људи. Капитал се у свом кретању брзо усисава нагоре, за разлику од економског мита о богатству које цури надоле. 

И чувена прича о врлинама конкуренције судара се с реалношћу слободног тржишта којим доминирају монополи, картели, договори иза затворених врата и намештање цена. Европска унија не усуђује се да опорезује корпоративну добит yinova као што су Гугл или Амазон стопама које важе за друге компаније, а очита је и доминација великих концерна у секторима банкарства, трговине, енергетике... Капитализам је, једном речју, економски, социјално и еколошки досегао крајње границе и изневерава своја обећања.      

Јанис Варуфакис, некадашњи грчки министар финансија који данас предводи левичарски европски покрет, управо у „Гардијану” је писао да се данас млади људи суочавају у суштини с марксистичком дилемом: прилагодити се поретку који се закуцава у све веће противуречности или му се супротставити и платити високу личну цену трагања за новим начинима заједничког рада и живота. У Марксово време, средином 19. века, капитализам је био нестабилан, локалан и расцепкан, док је данас глобализован и прекаљен. Марксов увид да ће „експлоатација светског тржишта“ дати „космополитски карактер производњи и потрошњи свих земаља“, показао се, са закашњењем, сасвим тачним. Обистинило га је руско скретање у капиталистичке воде и увођење две милијарде кинеских и индијских радника на тржиште радне снаге.      

И мада је милијарде људи подигао из изузетног у релативно сиромаштво, угледни западни листови, предузимачи из Силиконске долине, папа, па чак и финансијери тешки милијарде долара јадикују над непожељним странама капитализма: неједнакост, похлепа, климатске промене, “крађа” парламентарне демократије од стране банкара и ултрабогаташа... Маркс и Енгелс су предвидели да ће се изванредно моћна мањина богаташа на крају показати неспособном да влада јако поларизованим друштвима, зато што радним људима неће моћи да гарантује егзистенцију, наводи Варуфакис.      

Капиталисте замишљају да ће њихови претраживачи, апликације, роботи, генетски модификовано семе... свима донети благостање. Али када се унесу у друштво подељено на најамне раднике и власнике, та технолошка чудеса померају најамнине и цене на нивое који повлаче ниске профите за већину привредних грана. Од њих имају користи само велике технолошке и фармацеутске компаније и неколико корпорација, које стичу огромну политичку и економску моћ. Капитал не може рационално да скористи савршене машине које ствара, осуђујући генерације на живот пун лишавања, недовољну запосленост и опустошену животну средину.      

- Када ме новинари питају ко или шта је највећа претња данашњем капитализму, кажем им нешто што не очекују: капитал. Наравно, ту идеју деценијама плагирам из Манифеста. Будући да није могуће ни пожељно поништити „енергију“ капитализма, трик је у томе да убрзамо развој капитала (тако да сагори као метеор који пада кроз атмосферу), а с друге стране да се одупремо (рационалним, колективним трудом) његовој тенденцији да сломи наш дух. Укратко, Манифест нам препоручује да гурамо капитал до самих његових граница и да истовремено ограничавамо његове последице и припремамо га за подруштвљавање.      

Потребно нам је још више робота, потребни су нам бољи соларни панели, инстант комуникације и софистициране мреже еколошког транспорта. Али нам је пођеднако потребно да се политички организујемо... и припремамо тло за уклањање апсурда капитализма. У пракси то значи да идеју о непостојању алтернативе треба одбацити с презиром који заслужује и да истовремено треба одбити све позиве на повратак предмодерној егзистенцији - закључује Варуфакис.   

Сценарио отпора је, дакле, могућ, али се суочава с многобројним препрекама. Крупни капиталисти, политичари, систем вредности и образовања, медији, културна индустрија и масовно друштво забаве - “убеђују” људе да живе у најбољем од свих могућих светова и да га је немогуће променити. Отуд Маркс данас: да подсети да је то пресна лаж.                                                

Реља Кнежевић