Dr Momir Mikov, naučnik sa liste najcitiranijih: Splet više nauka pomera granice saznanja

I pored bogatog staža, tek ustanovljeno priznanje za naučnu izuzetnost koje dodeljuje Pokrajinska vlada, uspelo je, kaže, da ga iznenadi, a ukoliko ono postane tradicija, biće pozitivan stimulans za povećanje budućih rejtinga srpske nauke.

– Mora proći određen broj godina da bi jedna informacija prešla u znanje, a znanje postalo mudrost – dodaje za „Dnevnik” prof. dr Mikov na opasku da iza svakog kolege sa rang-liste najuticajnijih istraživača stoji dugogodišnji posvećen rad. – To ne može da nastane tako što ćete „izguglati” nešto. Morate biti u interakciji s ljudima, znati sa kim radite.

Kako kaže, srećan je što je uvek mogao da izabere odlične saradnike. Dobre odnose apostrofirao je i nakon primanja nagrade u Pokrajinskoj vladi, kada se obratio prisutnima, rekavši da su upravo komunikacijom unutar različitih oblasti uspeli da pomere čvrste i naizgled nepremostive granice. Godine 1999. bilo je to jedno otkriće.

– Svako vođen nekom idejom jednog trenutka dođe do zida, jer u okviru svoje oblasti ne može više da postigne. Onda tražite gde su dodirne tačke sa ostalim naukama – objašnjava. – U saradnji sa PMF-om i Poljoprivrednim fakultetom, tačnije profesorima Ksenijom Kuhajdom i Slavko Kevrešanom, ustanovio sam da pojedini derivati žučnih kiselina imaju antidijabetičko delovanje. Godine 1999. napravili smo patent, nakon čega su se nizali veliki projekti, od kojih me je jedan odveo na Novi Zeland. Otišao sam tamo na pet godina i doveo mlade istraživače sa našeg instituta, jer nema smisla da vi nešto naučite i započnete, a nema nikog da to nastavi. Kada su završili doktorate iz te oblasti, a ja se vratio u Srbiju, krenuli su novi republički i pokrajinski projekti, a vrhunac je bilo priključenje programu za istraživanje i inovacije „Horizont 2020” posredstvom profesora Stojanovića.

Pofesionalni put tekao je uobičajeno za akademsku karijeru, priseća se Momir Mikov.

– Kada sam diplomirao davne 1980, našao sam se na prekretnici, pitajući se čime bih se bavio. Kao mlad lekar, želite uvek da budete u prvim redovima. Međutim, upisao sam se na postdiplomske studije, posle te dve godine magistrirao i zaposlio se kao asistent pripravnik na farmakologiji i toksikologiji Medicinskog fakulteta u Novom Sadu.

Usledila je izrada doktorske disertacije u doba „kada je trebalo pedeset puta više vremena da dođemo do nekog saznanja”, priseća se Mikov ere bez kompjutera.

– Odmah na početku uvideo sam da je za jedan dobar istraživački rad važno imati sredstva, biti deo projekta, imati nove ideje, a posle disertacije shvatio da sam došao do maksimuma u svojoj sredini. Kad kažem „svojoj sredini”, ne mislim samo na Novi Sad i Medicinski fakultet, nego na širu naučnu zajednicu tadašnje Jugoslavije. Krenuo sam da konkurišem za stipendije, tražeći mogućnost da ostvarim ono što želim, a to je tada bio novitet: crevna flora i crevne bakterije, uticaj na zdravlje i lekovi... Moram da kažem, imao sam sreće: dobio sam, u to vreme, projekt Evropske zajednice i otišao u London, da radim, ali ne i da ostanem, jer sam smatrao da nas mogućnost da odemo, naučimo nešto novo, implementiramo ovde i dodamo ono što fali dovodi do ostvarenja želja. Gde god da sam putovao i radio, nisam prekidao veze sa Srbijom.

Još na početku karijere usmerio se na biohemijsku farmakologiju, tada nemoguć spoj na našim prostorima, dok je u Velikoj Britaniji postojao istoimen departman, dodaje.

– Mnogi su me pitali je li to biohemija ili farmakologija. Kažem, to je farmakologija zasnovana na najboljim istraživanjima biohemije. Posle deset godina to je i kod nas postala normalna stvar – kaže.

Možda i zbog toga što je u porodici imao medicinare, od srednje škole bio je naklonjen hemiji, ali bez želje da postane profesor.

– Dopadalo mi se što malim akcijama na nekom molekulu menjaš strukturu materije i njena svojstva. To se pokazalo kao jako dobar pristup kada su u pitanju lekovi – primećuje.

Međutim, od nastavničke karijere nije pobegao, te se ona razvijala paralelno sa istraživačkom, koja naučniku ostavlja ugodnu mogućnost da bude u senci.

– Shvatio sam: ako se izložiš, počećeš da se baviš nekim drugim stvarima. Recimo, ja sam se 2000. prihvatio posla da osnujemo Odsek za farmaciju na Medicinskom fakultetu i tako postao menadžer. Naravno, uspeh nije izostao jer Odsek postoji preko 20 godina. Međutim, kad taj deo društvenog doprinosa prođe, shvatite da je vrlo često inkompatibilan sa naučnom produkcijom: lista mojih radova se aplatirala, nestala. Zato mislim da malo jednog, a malo drugog omogućava ispunjavanje određenih ideja i želja – zaključuje.

Kao važnu odliku istraživača sagovornik ističe prilagodljivost uslovima. Kako kaže, pandemija nas je podsetila da neke oblasti nauke čak „profitiraju” kada se izostave lični kontakti, jer dobijaju – vreme.

– Kako biste prikazali rad na kongresu, dovoljno je da se pet minuta ranije priključite onlajn prenosu, održite predavanje za 30 minuta i to bude bodovano kao da ste putovali osam sati tamo i nazad. Tokom lokaduna mogao sam da sedim i pišem radove na osnovu materijala koji imam, bez odlaska na posao – objašnjava, dodajući da se u poslednje vreme, u okviru više projekata, bavi dejstvima derivata žučnih kiselina na metabolički sindrom.

U vezu sa prilagodljivošću može se dovesti i činjenica da, uprkos manjku sredstava, srpski naučnici mogu zauzeti visoko mesto i kod kuće i u svetu, kako tvrdi sagovornik, napominjući da istraživački fondovi ni u jednoj državi nisu dovoljno izdašni.

 S. Milačić