Др Момир Миков, научник са листе најцитиранијих: Сплет више наука помера границе сазнања

И поред богатог стажа, тек установљено признање за научну изузетност које додељује Покрајинска влада, успело је, каже, да га изненади, а уколико оно постане традиција, биће позитиван стимуланс за повећање будућих рејтинга српске науке.

– Мора проћи одређен број година да би једна информација прешла у знање, а знање постало мудрост – додаје за „Дневник” проф. др Миков на опаску да иза сваког колеге са ранг-листе најутицајнијих истраживача стоји дугогодишњи посвећен рад. – То не може да настане тако што ћете „изгуглати” нешто. Морате бити у интеракцији с људима, знати са ким радите.

Како каже, срећан је што је увек могао да изабере одличне сараднике. Добре односе апострофирао је и након примања награде у Покрајинској влади, када се обратио присутнима, рекавши да су управо комуникацијом унутар различитих области успели да помере чврсте и наизглед непремостиве границе. Године 1999. било је то једно откриће.

– Свако вођен неком идејом једног тренутка дође до зида, јер у оквиру своје области не може више да постигне. Онда тражите где су додирне тачке са осталим наукама – објашњава. – У сарадњи са ПМФ-ом и Пољопривредним факултетом, тачније професорима Ксенијом Кухајдом и Славко Кеврешаном, установио сам да поједини деривати жучних киселина имају антидијабетичко деловање. Године 1999. направили смо патент, након чега су се низали велики пројекти, од којих ме је један одвео на Нови Зеланд. Отишао сам тамо на пет година и довео младе истраживаче са нашег института, јер нема смисла да ви нешто научите и започнете, а нема никог да то настави. Када су завршили докторате из те области, а ја се вратио у Србију, кренули су нови републички и покрајински пројекти, а врхунац је било прикључење програму за истраживање и иновације „Хоризонт 2020” посредством професора Стојановића.

Пофесионални пут текао је уобичајено за академску каријеру, присећа се Момир Миков.

– Када сам дипломирао давне 1980, нашао сам се на прекретници, питајући се чиме бих се бавио. Као млад лекар, желите увек да будете у првим редовима. Међутим, уписао сам се на постдипломске студије, после те две године магистрирао и запослио се као асистент приправник на фармакологији и токсикологији Медицинског факултета у Новом Саду.

Уследила је израда докторске дисертације у доба „када је требало педесет пута више времена да дођемо до неког сазнања”, присећа се Миков ере без компјутера.

– Одмах на почетку увидео сам да је за један добар истраживачки рад важно имати средства, бити део пројекта, имати нове идеје, а после дисертације схватио да сам дошао до максимума у својој средини. Кад кажем „својој средини”, не мислим само на Нови Сад и Медицински факултет, него на ширу научну заједницу тадашње Југославије. Кренуо сам да конкуришем за стипендије, тражећи могућност да остварим оно што желим, а то је тада био новитет: цревна флора и цревне бактерије, утицај на здравље и лекови... Морам да кажем, имао сам среће: добио сам, у то време, пројект Европске заједнице и отишао у Лондон, да радим, али не и да останем, јер сам сматрао да нас могућност да одемо, научимо нешто ново, имплементирамо овде и додамо оно што фали доводи до остварења жеља. Где год да сам путовао и радио, нисам прекидао везе са Србијом.

Још на почетку каријере усмерио се на биохемијску фармакологију, тада немогућ спој на нашим просторима, док је у Великој Британији постојао истоимен департман, додаје.

– Многи су ме питали је ли то биохемија или фармакологија. Кажем, то је фармакологија заснована на најбољим истраживањима биохемије. После десет година то је и код нас постала нормална ствар – каже.

Можда и због тога што је у породици имао медицинаре, од средње школе био је наклоњен хемији, али без жеље да постане професор.

– Допадало ми се што малим акцијама на неком молекулу мењаш структуру материје и њена својства. То се показало као јако добар приступ када су у питању лекови – примећује.

Међутим, од наставничке каријере није побегао, те се она развијала паралелно са истраживачком, која научнику оставља угодну могућност да буде у сенци.

– Схватио сам: ако се изложиш, почећеш да се бавиш неким другим стварима. Рецимо, ја сам се 2000. прихватио посла да оснујемо Одсек за фармацију на Медицинском факултету и тако постао менаџер. Наравно, успех није изостао јер Одсек постоји преко 20 година. Међутим, кад тај део друштвеног доприноса прође, схватите да је врло често инкомпатибилан са научном продукцијом: листа мојих радова се аплатирала, нестала. Зато мислим да мало једног, а мало другог омогућава испуњавање одређених идеја и жеља – закључује.

Као важну одлику истраживача саговорник истиче прилагодљивост условима. Како каже, пандемија нас је подсетила да неке области науке чак „профитирају” када се изоставе лични контакти, јер добијају – време.

– Како бисте приказали рад на конгресу, довољно је да се пет минута раније прикључите онлајн преносу, одржите предавање за 30 минута и то буде бодовано као да сте путовали осам сати тамо и назад. Током локадуна могао сам да седим и пишем радове на основу материјала који имам, без одласка на посао – објашњава, додајући да се у последње време, у оквиру више пројеката, бави дејствима деривата жучних киселина на метаболички синдром.

У везу са прилагодљивошћу може се довести и чињеница да, упркос мањку средстава, српски научници могу заузети високо место и код куће и у свету, како тврди саговорник, напомињући да истраживачки фондови ни у једној држави нису довољно издашни.

 С. Милачић