DENIZLI PETAO TEK PILE ZA KOSOVSKOG PEVAČA Priče o petlovima koji svojim ranojutarnjim oglašavanjem „dižu iz mrtvih“

Onaj ko se nađe na tom delu turskog dela egejske obale, gotovo redovno ugrabi priliku da poseti i čarobne Pamukkale, niz svojevrsnih, kontinentalnih i čudom prirode izvajanih belih krečnjačkih kada kojima teče lekovita voda, a u dolasku na ovo ikonično mesto, obično se samo proveze kroz obližnji Denizli, grad koji je ujedno i prestonica tamošnje istoimene provincije (iliti po turski jednim od 81. turskog vilajeta) što je šteta s obzirom na to da se i u ovom polumilionskom gradu ima šta videti.      

Naime, mada puno polažu upravo na Pamukkale, lokalitet tako omiljen savremenim turističkim nomadima zarad fantastičnih fotografskih uspomena sa putovanja, ali i obližnji helenski antički Hijerapolis, Turci su posebno ponosni na svog jedinstvenog pernatog ljubimca koji je poneo ime ove varoši, autohtonog petla denizli rase, poznatog pre svega po tome što se oglašava poput groma u produženom trajanju. Do te mere se Turci diče jednim od najglasnijih pripadnika ove fele pernate domaće živine, da su mu u samom centru Denizlija podigli metalno-keramički spomenik, a od pre nekoliko godina i gigantski, Ginisove knjige rekorda dostojan 25 metara visoki metalni spomenik na brdu iznad grada, kako bi ga iz svih krajeva ove varoši mogli videti.     

Turci i njihovo obožavanje preglasnih petlova na stranu, jer svakog pospanka može da „iz cipela izuva“ zov petlova, ali Balkan ne bi tek tako nervirao ostatak sveta i bio to što jeste, da se upravo na njemu ne nalazi ubedljivo najglasnija vrsta ove kočoperne peradi. Ovaj junoša svojim kukurikanjem dominira na potezu od Kosova i Metohije do Raške, odnosno Sandžaka, pa nosi nekoliko imena: Kosovski, Sandžački ili Drenički pevač. Ako vas, prilikom posete kakvom selu jutarnji pev petla nervira, oglašavanje ove vrste živine bi vas i doslovno izbacilo iz kreveta, pošto jačina njegovog kukurikanja dostiže i više od 145 decibela, što je ekvivalent zvuku koji proizvodi mlaznjak, lovac-bombarder pod punim forsažom prilikom poletanja sa nosača aviona. Zastrašujuće samo po sebi, ali dodatni problem je što ova živuljka to ne radi kao ostali pripadnici njegove vrste, dakle od pet do deset sekundi, prilikom čega je najglasniji svega od jedne do tri sekunde, nego svoj pev rastegne na preko 40 sekundi kontinuiranog urlika koji „budi iz mrtvih“. Prvobitno se pretpostavljalo da je to varijetet denizli pevca, donetog iz Turske prilikom osmanlijskog srednjovekovnog prodora na Balkan, međutim istraživanjima nemačkih naučnika i upoređivanjem genetske strukture petlova denizli i Kosovskog pevača utvrđeno je da se radi o dve potpuno različite rase.          

Sandžački pevač, sa svojim ugrađenim biološkim časovnikom, je neprikosnoven, ali odmah iza njega su i japanski tumaru, kumaro gešiva i totenko, kao i indonežanski ajam pelung i nemački bergiše kraher, na kojima su takođe obavljani eksperimenti sa jednim jedinim ciljem: ustanoviti kako od tolike buke koju proizvode ne ogluve. I tako su istraživači sa Univerziteta u Antverpenu i Briselu došli do zaključka da ovi glasnici jutra i svanuća ne ogluve ne samo zbog toga što poseduju sposobnost obnavljanja ćelija aparata unutrašnjeg uveta (pa za razliku od svih sisara ne može da postoji gluva živina), već i što su im bubne opne prekrivene mekim, elastičnim tkivom koje sprečava pucanje bunjića. Pored toga, petlovi imaju ugrađeni mehanizam koji prilikom kukurikanja automatski za jednu četvrtinu smanji, odnosno „stisne“ ušni kanal u poprečnom preseku, pa ova životinja zapravo vrlo slabo čuje samu sebe, što je valjda i razlog što se toliko trudi da bude što glasnija. A i čoveku dosadnija.

U Srba je dugo dominiralo verovanje da je petlovo kukurikanje božanskog porekla i da se oni oglašavaju po božjoj zapovesti. Bog je, smatralo se, naredio da anđeli pevaju na nebu, a petlovi – na zemlji! U nekim delovima Srbije mislilo se da petlovi pevaju po zapovesti belog petla sa neba koji je, inače, kralj svih petlova, ali i da anđeli noću dolaze pod krilo zaspalom petlu i da ga bude da se oglasi tokom noći. Verovalo se da petao može da bude i silan zmaj, a posebno u slučaju da mu niknu i zmajeva krila, pa tako postoji podatak da se u pojedinim delovima Srbije veruje da, čim se naoblači, takav petao-zmaj odlazi pod prag gde mu ostaje telo, dok mu duh odlazi da se bori sa alama koje predvode oblake. Iz ovakvih verovanja je izrasla i narodna legenda da je sam Sveti Sava blagoslovio petla i uvek ga nosio sa sobom. U jednoj od tih legendi se navodi da je svetitelj pohodio Srbiju i došao u Vlasotince. Nosio je, kao i obično, petla koji mu je kukurikanjem obelodanjivao koliko je sati, a kada mu je u trenutku nepažnju neko taj „časovnik“ ukrao, Sveti Sava se naljutio i izrekao kletvu da u tom mestu petlovi pevaju i danju i noću. Tako i dan-danji nije mali broj onih koji tvrde da petlovi u Vlasotincima zaista češće pevaju nego u drugim mestima.        

Milić Miljenović