ДЕНИЗЛИ ПЕТАО ТЕК ПИЛЕ ЗА КОСОВСКОГ ПЕВАЧА Приче о петловима који својим ранојутарњим оглашавањем „дижу из мртвих“

Онај ко се нађе на том делу турског дела егејске обале, готово редовно уграби прилику да посети и чаробне Pamukkalе, низ својеврсних, континенталних и чудом природе извајаних белих кречњачких када којима тече лековита вода, а у доласку на ово иконично место, обично се само провезе кроз оближњи Денизли, град који је уједно и престоница тамошње истоимене провинције (илити по турски једним од 81. турског вилајета) што је штета с обзиром на то да се и у овом полумилионском граду има шта видети.      

Наиме, мада пуно полажу управо на Pamukkalе, локалитет тако омиљен савременим туристичким номадима зарад фантастичних фотографских успомена са путовања, али и оближњи хеленски антички Хијераполис, Турци су посебно поносни на свог јединственог пернатог љубимца који је понео име ове вароши, аутохтоног петла денизли расе, познатог пре свега по томе што се оглашава попут грома у продуженом трајању. До те мере се Турци диче једним од најгласнијих припадника ове феле пернате домаће живине, да су му у самом центру Денизлија подигли метално-керамички споменик, а од пре неколико година и гигантски, Гинисове књиге рекорда достојан 25 метара високи метални споменик на брду изнад града, како би га из свих крајева ове вароши могли видети.     

Турци и њихово обожавање прегласних петлова на страну, јер сваког поспанка може да „из ципела изува“ зов петлова, али Балкан не би тек тако нервирао остатак света и био то што јесте, да се управо на њему не налази убедљиво најгласнија врста ове кочоперне перади. Овај јуноша својим кукурикањем доминира на потезу од Косова и Метохије до Рашке, односно Санџака, па носи неколико имена: Косовски, Санџачки или Дренички певач. Ако вас, приликом посете каквом селу јутарњи пев петла нервира, оглашавање ове врсте живине би вас и дословно избацило из кревета, пошто јачина његовог кукурикања достиже и више од 145 децибела, што је еквивалент звуку који производи млазњак, ловац-бомбардер под пуним форсажом приликом полетања са носача авиона. Застрашујуће само по себи, али додатни проблем је што ова живуљка то не ради као остали припадници његове врсте, дакле од пет до десет секунди, приликом чега је најгласнији свега од једне до три секунде, него свој пев растегне на преко 40 секунди континуираног урлика који „буди из мртвих“. Првобитно се претпостављало да је то варијетет денизли певца, донетог из Турске приликом османлијског средњовековног продора на Балкан, међутим истраживањима немачких научника и упоређивањем генетске структуре петлова денизли и Косовског певача утврђено је да се ради о две потпуно различите расе.          

Санџачки певач, са својим уграђеним биолошким часовником, је неприкосновен, али одмах иза њега су и јапански тумару, кумаро гешива и тотенко, као и индонежански ајам пелунг и немачки бергише крахер, на којима су такође обављани експерименти са једним јединим циљем: установити како од толике буке коју производе не оглуве. И тако су истраживачи са Универзитета у Антверпену и Бриселу дошли до закључка да ови гласници јутра и сванућа не оглуве не само због тога што поседују способност обнављања ћелија апарата унутрашњег увета (па за разлику од свих сисара не може да постоји глува живина), већ и што су им бубне опне прекривене меким, еластичним ткивом које спречава пуцање буњића. Поред тога, петлови имају уграђени механизам који приликом кукурикања аутоматски за једну четвртину смањи, односно „стисне“ ушни канал у попречном пресеку, па ова животиња заправо врло слабо чује саму себе, што је ваљда и разлог што се толико труди да буде што гласнија. А и човеку досаднија.

У Срба је дуго доминирало веровање да је петлово кукурикање божанског порекла и да се они оглашавају по божјој заповести. Бог је, сматрало се, наредио да анђели певају на небу, а петлови – на земљи! У неким деловима Србије мислило се да петлови певају по заповести белог петла са неба који је, иначе, краљ свих петлова, али и да анђели ноћу долазе под крило заспалом петлу и да га буде да се огласи током ноћи. Веровало се да петао може да буде и силан змај, а посебно у случају да му никну и змајева крила, па тако постоји податак да се у појединим деловима Србије верује да, чим се наоблачи, такав петао-змај одлази под праг где му остаје тело, док му дух одлази да се бори са алама које предводе облаке. Из оваквих веровања је израсла и народна легенда да је сам Свети Сава благословио петла и увек га носио са собом. У једној од тих легенди се наводи да је светитељ походио Србију и дошао у Власотинце. Носио је, као и обично, петла који му је кукурикањем обелодањивао колико је сати, а када му је у тренутку непажњу неко тај „часовник“ украо, Свети Сава се наљутио и изрекао клетву да у том месту петлови певају и дању и ноћу. Тако и дан-дањи није мали број оних који тврде да петлови у Власотинцима заиста чешће певају него у другим местима.        

Милић Миљеновић