BOŽIĆNA POSLANICA NJEGOVE SVETOSTI PATRIJARHA SRPSKOG GOSPODINA PORFIRIJA Molitva za decu i sve ljude u našem narodu i svetu

Taj popisivač nije ni sanjao da su novorođeno dete i njegovo neobično ime Isus (Spasitelj), najveći dar neba zemlji: Njega i Njegovo ime blagovestio je Arhangel Gavrilo Prečistoj Đevi Mariji, potonjoj Majci Njegovoj, a time i Majci svih nas. Koliko bi se on tek začudio da mu je iko kazao da su o Božanskom detetu, rođenom u pećini, u ubogom skloništu pastirâ, i položenom ne u kolevku već obične jasle za stoku, znali i govorili drevni proroci vekovima pre nastanka Rimskoga carstva? A kako bi se tek prezrivo nasmejao da ga je iko uveravao da će Rimska imperija propasti, a nepojmljivo – za njega i fantazmagorično – Nebesko carstvo, na čelu sa tim naizgled beznačajnim Detetom, biti nepobedivo i večno? Da, činovnik je zapisao ime tek rođenog Deteta, verovatno i ne videvši Ga.

Sredinom 2. veka po Hristu živeo je filosof Justin, koji je ceo svoj život posvetio traganju za Istinom, ne jednom od „istinâ” već za punom, konačnom, apsolutnom. Izučivši nauku i filosofiju svog vremena – otud mu i naziv sveti Justin Filosof – i ne pronašavši u njoj Istinu, priklonio se hrišćanskoj veri, potvrdivši svoju privrženost njoj mučeničkom smrću za nju. Šta ga je to privelo veri u to vreme surovo gonjenoj? To je Svetlost znanja, odgovara on.

Na samom početku svetog Jevanđelja po Jovanu, On se naziva Logos, tj. Reč Božja, Smisao, Razlog i Svrha svega što postoji i živi. On Sâm postoji i živi od iskoni, predvečno, „u Boga”. Kao večan i sabespočetan Bogu Ocu i Duhu Svetom, On je i Tvorac svega, ali i Izvor istinskog života i neugasive duhovne svetlosti: „U njemu beše život i život beše svetlost ljudima”. Ovu istinu snažno ističe sveta Crkva već u prvom stihu božićnoga tropara, to jest svečane pesme na Praznik Njegovog Rođenja: „Roždestvo Tvoje, Hriste Bože naš, zasja svetu svetlošću bogopoznanja...”. Završnim, pak, stihom tropara crkveni pesnik naglašava da se na Božić predvečni Bog, nas radi, rodio kao Dete. Zamislimo samo: predvečni Bog i naizgled bespomoćno novorođenče, a jedna te ista Ličnost!

Ko je imao pravo da, na pitanje o nekih pola miliona dece koju je NATO-vojska pobila u Iraku, odgovori da se to, uprkos surovosti, isplatilo? Ko je dao pravo Hamasu da jevrejsku decu otima i drži kao taoce, a ko izraelskoj vojsci da za nepuna dva meseca pobije nekih 8.000 nevine palestinske dece, skoro polovinu od svih ubijenih? Ko je imao pravo da osudi na smrt dvanaest srpskih beba, pre više od četvrt veka u Banjaluci, sve u ime mirotvornih sankcija? Ko je imao pravo da ubije devojčicu Aleksandru Zec i njenu porodicu u Zagrebu, malu Milicu Rakić u Batajnici, srpsku decu u Goraždevcu? Ako nastavimo da nabrajamo žrtve dečje Golgote, od Dahaua i Aušvica, Jastrebarskog i Jasenovca, do današnjih stratišta širom sveta, božićna poruka pretvoriće se u beskrajnu tužbalicu. 

Bog – Dete! Hristos se rodi! Kakvo čudo, kakva tajna, kakva blagovest, kakva radost, majka svih naših radosti! Ali ne zaboravimo: u svakome od nas, do kraja ovozemaljskog života, živi dete. Otkrivenje Božje, darovano nam u Hristu Duhom Svetim, upućeno je upravo detetu u nama. Dete sluša, čuje i, štaviše, duhovnom intuicijom razume ono što mi, takozvani ili samozvani odrasli ljudi, niti čujemo niti razabiramo. Dete u nama zahvalno odgovara Bogu za radost Božića, radost za koju opterećeni, posustali, cinični (čitaj: ogrehovljeni) svet „odraslih” više nije sposoban. Čast izuzecima, naravno! Verovatno se još jedino deca ne čude tome što je Bog došao na svet ili sišao u svet u liku Deteta, Bogodeteta, Čiji Lik do danas i doveka svetli sa svetih ikona, otkrivajući nam ono što je najtananije i najradosnije u hrišćanstvu – tajnu „večnog detinjstva Božjeg”. „Budite kao deca!”, poručuje nam Gospod naš. Ako Ga poslušamo, shvatićemo sveradosnu blagovest Božića, to jest tajnu Njegovog Rođenja. Dete je bez roditeljske ljubavi, brige i zaštite bespomoćno, ali je i biće zajednice po preimućstvu jer ne može da živi sâmo, bez drugih, bez porodice, bez ljubavi. Bogomladenac Isus je po svojoj ljudskoj prirodi takođe bio bespomoćan, uz to odmah po rođenju ugrožen mržnjom i smrtnom pretnjom od strane oblasnog tiranina Iroda, opijenog svojom moći i vlašću, ali apsolutno nesvesnog da to novorođenče, u kojem vidi svog budućeg konkurenta u nadmetanju za vlast, on ne može ubiti. Jer, Ono i nije „car judejski” nego Car nebeski, Bogočovek koji nije došao u svet da gospodari nego da bude „svima sluga” i da sebe žrtvuje „za život i spasenje sveta”. On ne želi da Ga se bojimo. Ulazi u srca naša i osvaja ih, ali ne strahom, ne dokazima Svoje božanske moći, već isključivo ljubavlju. Ne vidi u nama robove i sluge nego Svoju „malu braću”. Njega, Bogomladenca, Bogodete, možemo istinski voleti samo kada smo dušom i srcem deca. Srećom, „odrastao čovek je sposoban da se vrati detinjstvu”; čak, on „postaje odrastao kad zavoli kad čezne za detinjstvom”, njegovom slobodom, iskrenošću i radošću (Aleksandar Šmeman).

A šta vidimo danas, u svetu i kod nas? Da li detinjstvo i decu vole ljudi, odrasli, ali otpali od Boga, kad bez griže savesti ubijaju desetine hiljada dece? Nije važno čija su to deca, palestinska, arapska ili jevrejska, ruska ili ukrajinska, ili neka druga, među njima i srpska deca; samim tim što su deca, ona pripadaju Gospodu, Životodavcu i Promislitelju, ali i svima nama, vaseljenskoj porodici zvanoj čovečanstvo. Treba dodati i zlokobnu činjenicu da su odrasli uspeli da stvore društvo u kojem je sve više i dece nasilnika, dece zločinaca. Primerâ je mnogo, – u Americi, u Evropi i drugde, – ali, nažalost, i usred Beograda: škola „Vladislav Ribnikar” dovoljno o tome govori. Sve vas, braćo i sestre, pozivamo na usrdnu molitvu za decu i ljude u našem narodu, ovde i u rasejanju, osobito za napaćeni, ali uspravni, verni i hrabri srpski narod na Kosovu i u Metohiji, kao i za sve ljude i narode na zemlji.

U turobnoj stvarnosti današnjice naš jedini odgovor, dostojan naše pravoslavne hrišćanske vere, jeste božićno slavoslovlje. Zato: „Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja!” Danas proslavljamo divni Dan Hristovog Rođenja

Molimo se za mir svuda u svetu. Apelujemo na vas da se borite za svetinju braka i porodice, naročito pak za uzrastanje dece „u strahu Gospodnjem”, što znači u pobožnosti i čestitosti, a ne u robovanju samoživosti i bolestima zavisnosti. Pozivamo vas da Badnje veče proslavite u porodičnom krugu, sa svojom decom, u duhu vekovne tradicije srpskog naroda, uz badnjak, u atmosferi koja će vas podsetiti na ubogu vitlejemsku pećinu, sklonište pastirima i njihovim stadima. U njoj se, na beskrajno smiren način, rodio Car slave u ljudskim gostionicama onoga vremena, kao što ga ni danas nema ne samo u savremenim hotelima već ni u nekim ljudskim srcima.

Čestitamo svima vama, braćo i sestre, Božić, kao i Novu godinu dobrote Gospodnje, uz sveradosni božićni pozdrav:

Mir Božji – Hristos se rodi