БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ ГОСПОДИНА ПОРФИРИЈА Молитва за децу и све људе у нашем народу и свету
Прошло је више од 2000 година откад је у Витлејему, јудејској варошици надомак Јерусалима, неки провинцијски чиновник Римскога царства записао два имена, Јосиф и Марија, а вероватно неки следећи дан, у попису становништва, дописао и име Исус, како је названо новорођено Чудесно дете, које ће заувек поделити историју на ону до његовог рођења и ону после, а човечанство на оне који су безусловно за Њега, оне који су против и „трећи род”, „млаке” - час за Њега час против, али увек са „задршком”, каже у Божићној посланици патријарх српски Порфирије.
Тај пописивач није ни сањао да су новорођено дете и његово необично име Исус (Спаситељ), највећи дар неба земљи: Њега и Његово име благовестио је Архангел Гаврило Пречистој Ђеви Марији, потоњој Мајци Његовој, а тиме и Мајци свих нас. Колико би се он тек зачудио да му је ико казао да су о Божанском детету, рођеном у пећини, у убогом склоништу пастирâ, и положеном не у колевку већ обичне јасле за стоку, знали и говорили древни пророци вековима пре настанка Римскога царства? А како би се тек презриво насмејао да га је ико уверавао да ће Римска империја пропасти, а непојмљиво – за њега и фантазмагорично – Небеско царство, на челу са тим наизглед безначајним Дететом, бити непобедиво и вечно? Да, чиновник је записао име тек рођеног Детета, вероватно и не видевши Га.
Средином 2. века по Христу живео је философ Јустин, који је цео свој живот посветио трагању за Истином, не једном од „истинâ” већ за пуном, коначном, апсолутном. Изучивши науку и философију свог времена – отуд му и назив свети Јустин Философ – и не пронашавши у њој Истину, приклонио се хришћанској вери, потврдивши своју приврженост њој мученичком смрћу за њу. Шта га је то привело вери у то време сурово гоњеној? То је Светлост знања, одговара он.
На самом почетку светог Јеванђеља по Јовану, Он се назива Логос, тј. Реч Божја, Смисао, Разлог и Сврха свега што постоји и живи. Он Сâм постоји и живи од искони, предвечно, „у Бога”. Као вечан и сабеспочетан Богу Оцу и Духу Светом, Он је и Творац свега, али и Извор истинског живота и неугасиве духовне светлости: „У њему беше живот и живот беше светлост људима”. Ову истину снажно истиче света Црква већ у првом стиху божићнога тропара, то јест свечане песме на Празник Његовог Рођења: „Рождество Твоје, Христе Боже наш, засја свету светлошћу богопознања...”. Завршним, пак, стихом тропара црквени песник наглашава да се на Божић предвечни Бог, нас ради, родио као Дете. Замислимо само: предвечни Бог и наизглед беспомоћно новорођенче, а једна те иста Личност!
Ко је имао право да, на питање о неких пола милиона деце коју је НАТО-војска побила у Ираку, одговори да се то, упркос суровости, исплатило? Ко је дао право Хамасу да јеврејску децу отима и држи као таоце, а ко израелској војсци да за непуна два месеца побије неких 8.000 невине палестинске деце, скоро половину од свих убијених? Ко је имао право да осуди на смрт дванаест српских беба, пре више од четврт века у Бањалуци, све у име миротворних санкција? Ко је имао право да убије девојчицу Александру Зец и њену породицу у Загребу, малу Милицу Ракић у Батајници, српску децу у Гораждевцу? Ако наставимо да набрајамо жртве дечје Голготе, од Дахауа и Аушвица, Јастребарског и Јасеновца, до данашњих стратишта широм света, божићна порука претвориће се у бескрајну тужбалицу.
Бог – Дете! Христос се роди! Какво чудо, каква тајна, каква благовест, каква радост, мајка свих наших радости! Али не заборавимо: у свакоме од нас, до краја овоземаљског живота, живи дете. Откривење Божје, даровано нам у Христу Духом Светим, упућено је управо детету у нама. Дете слуша, чује и, штавише, духовном интуицијом разуме оно што ми, такозвани или самозвани одрасли људи, нити чујемо нити разабирамо. Дете у нама захвално одговара Богу за радост Божића, радост за коју оптерећени, посустали, цинични (читај: огреховљени) свет „одраслих” више није способан. Част изузецима, наравно! Вероватно се још једино деца не чуде томе што је Бог дошао на свет или сишао у свет у лику Детета, Богодетета, Чији Лик до данас и довека светли са светих икона, откривајући нам оно што је најтананије и најрадосније у хришћанству – тајну „вечног детињства Божјег”. „Будите као деца!”, поручује нам Господ наш. Ако Га послушамо, схватићемо сверадосну благовест Божића, то јест тајну Његовог Рођења. Дете је без родитељске љубави, бриге и заштите беспомоћно, али је и биће заједнице по преимућству јер не може да живи сâмо, без других, без породице, без љубави. Богомладенац Исус је по својој људској природи такође био беспомоћан, уз то одмах по рођењу угрожен мржњом и смртном претњом од стране обласног тиранина Ирода, опијеног својом моћи и влашћу, али апсолутно несвесног да то новорођенче, у којем види свог будућег конкурента у надметању за власт, он не може убити. Јер, Оно и није „цар јудејски” него Цар небески, Богочовек који није дошао у свет да господари него да буде „свима слуга” и да себе жртвује „за живот и спасење света”. Он не жели да Га се бојимо. Улази у срца наша и осваја их, али не страхом, не доказима Своје божанске моћи, већ искључиво љубављу. Не види у нама робове и слуге него Своју „малу браћу”. Њега, Богомладенца, Богодете, можемо истински волети само када смо душом и срцем деца. Срећом, „одрастао човек је способан да се врати детињству”; чак, он „постаје одрастао кад заволи кад чезне за детињством”, његовом слободом, искреношћу и радошћу (Александар Шмеман).
А шта видимо данас, у свету и код нас? Да ли детињство и децу воле људи, одрасли, али отпали од Бога, кад без гриже савести убијају десетине хиљада деце? Није важно чија су то деца, палестинска, арапска или јеврејска, руска или украјинска, или нека друга, међу њима и српска деца; самим тим што су деца, она припадају Господу, Животодавцу и Промислитељу, али и свима нама, васељенској породици званој човечанство. Треба додати и злокобну чињеницу да су одрасли успели да створе друштво у којем је све више и деце насилника, деце злочинаца. Примерâ је много, – у Америци, у Европи и другде, – али, нажалост, и усред Београда: школа „Владислав Рибникар” довољно о томе говори. Све вас, браћо и сестре, позивамо на усрдну молитву за децу и људе у нашем народу, овде и у расејању, особито за напаћени, али усправни, верни и храбри српски народ на Косову и у Метохији, као и за све људе и народе на земљи.
У туробној стварности данашњице наш једини одговор, достојан наше православне хришћанске вере, јесте божићно славословље. Зато: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” Данас прослављамо дивни Дан Христовог Рођења
Молимо се за мир свуда у свету. Апелујемо на вас да се борите за светињу брака и породице, нарочито пак за узрастање деце „у страху Господњем”, што значи у побожности и честитости, а не у робовању саможивости и болестима зависности. Позивамо вас да Бадње вече прославите у породичном кругу, са својом децом, у духу вековне традиције српског народа, уз бадњак, у атмосфери која ће вас подсетити на убогу витлејемску пећину, склониште пастирима и њиховим стадима. У њој се, на бескрајно смирен начин, родио Цар славе у људским гостионицама онога времена, као што га ни данас нема не само у савременим хотелима већ ни у неким људским срцима.
Честитамо свима вама, браћо и сестре, Божић, као и Нову годину доброте Господње, уз сверадосни божићни поздрав:
Мир Божји – Христос се роди