Варгас Љоса је обећао да ће поново доћи у Србију

Пише: Бојана Ковачевић Петровић

Током заједничке вечере у Новом Саду, уредник Фестивала Недељко Мамула и ја замолили смо кубанску књижевницу да нам препоручи неког писца за наредну годину. Остали смо без текста када је предложила свог пријатеља Марија Варгаса Љосу. Три дана касније стигао ми је имејл с поруком упућеном личној секретарици перуанског нобеловца, у којој је била препорука Сое Валдес. И поред најбоље воље, писац је у априлу био презаузет и морали смо да сачекамо бољу прилику.

Почетком ове године освануло је у медијима да Издавачка кућа „Нова књига“ из Подгорице планира да позове Марија Варгаса Љосу и да организује симпозијум у његову част. Убрзо се на ту идеју надовезала и београдска издавачка кућа „Лагуна“, којој сам одмах предочила своју замисао: Велика сцена Српског народног позоришта, видео бим са Љосиним фотографијама, перуанска музика, букмаркери на сваком седишту, разговор заснован на његовом књижевном стваралаштву. Преговори с писцем трајали су дуго, али је новосадски план прихваћен без иједне примедбе.

Уследио је позив за учешће на симпозијуму „Књижевни пламен Варгаса Љосе“. Првобитна идеја је била да место окупљања стручњака из региона буде Подгорица, али је на молбу писца скуп одржан у Хотелу „Сплендид“ у Бечићима, где смо сви били смештени. Управо тамо сам и упознала Марија Варгаса Љосу. Елегантан, правог држања, у тегет оделу и са краватом, седео је у фоајеу Хотела са својом сарадницом, перуанском новинарком Вероником Рамирес Муро, која је својевремено истраживала грађу за роман „Келтов сан“, а сада бринула о сваком пишчевом кораку.

Сутрадан, након успешног симпозијума, Варгас Љоса је пожелео да руча са учесницима из Црне Горе, Србије, Хрватске и Македоније. Опуштен и духовит, стрпљив и пун разумевања, причао је о својим утисцима са Цетиња, одличној храни у нашим крајевима, свом номадском животу (када га је неко запитао где живи, одговорио је: „У авиону.“). Сазнали смо да преко дана пије само воду, а да му увече прија чаша вина.

Србију смо допутовали истим авионом. Неколико сати касније на Службеном улазу у Српско народно позориште стајали су представници новосадских институција да га дочекају Марија Варгаса Љосу, Веронику Рамирес, директора „Лагуне“ Дејана Папића и професора др Далибора Солдатића, који је пристао да уручи нобеловцу  специјалну награду ПросеФеста „Милован Видаковић“ . Десетак минута касније стигла је вест да је сала препуна, да више нема места ни за стајање. Писац је био видно узбуђен и дирнут публиком која га је и дочекала и испратила стојећим аплаузом. Касније нам је рекао да никада у животу није говорио пред толико читалаца на једној књижевној вечери, осим можда у родном Перуу након што је добио Нобелову награду. Био је задивљен пажњом с којом су сви присутни пратили разговор и многобројним младим људима у сали.

Сутрадан су нас чекале нове обавезе: пријем код Председника, конференција за медије у Институту Сервантес, заједнички ручак, потписивање књиге у Лагуни и пријем код амбасадора Краљевине Шпаније. Све је било беспрекорно организовано, а неуморни писац излазио је у сусрет небројеним молбама својих читалаца и обожавалаца, у неколико наврата изјавивши како је фасциниран дочеком у Србији. Након што је потписао око хиљаду књига, изашао је пред још толико људи који су остали без његовог потписа, да их поздрави и замоли за разумевање и извињење. Обећао им је нешто чему смо се сви надали: да ће поново доћи у Србију. Касније смо од његове сараднице сазнали да већ годинама не потписује књиге и да смо имали велику срећу што је на то пристао.

Нови Сад, Београд и Србија имали су огромну част: посетио нас је највећи живи хиспаноамерички писац и отишао од нас пун позитивних утисака. Пре растанка, упутио нам је још једном комплименте за организацију и реализацију незаборавне књижевне вечери. За њу су умногоме заслужне колеге из Технике Српског народног позоришта и Културног центра Новог Сада, професорке из Лектората за шпански језик Филозофског факултета, новосадски и београдски студенти волонтери и бројни новинари. Показали смо да можемо да направимо догађај на светском нивоу, да и те како умемо да славимо књигу, да имамо младе и, како писац каже, „добре“ читаоце. Нови Сад је оваквим пријемом нобеловца добио, између осталог, најбољу препоруку за европску престоницу културе.

Од Марија Варгаса Љосе сазнала сам доста тога: да треба радити и учити, свакодневно и непрестано. То је пут до испуњења себе и успеха. Он и даље пише готово свакодневно, чак и када је на путу. Никада не жури са новом књигом. Увек прву верзију пише руком, а потом текст уноси у компјутер. Његове рукописе брижљиво чува Универзитет Принстон, на којем повремено држи предавања малим групама студената. Идућег семестра говориће им о роману и историји. Знатижеља га не напушта: свакодневно открива нове ствари. Читао је Андрића и Киша, чуо и за друге наше писце. Два пута су му понудили амбасадорско место, али је одбио како би сачувао слободу, она му је у животу одувек била најважнија. Обожава позориште, а последњих година, мада има трему, не може да одоли ни глуми. На самом растанку, уз загрљај и пољупце, по трећи пут ми је рекао: уколико Српско народно позориште постави на сцену неки његов комад, доћи ће на премијеру.

Прилог за биографију

Бојана Ковачевић Петровић је дипломирани хиспаниста, књижевни и стручни преводилац. Запослена је на Филозофском факултету у Новом Саду као асистент за шпански језик, а докторанд је Филолошког факултета у Београду. Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије и стални судски преводилац за шпански језик при АП Војводини. Добитница је Повеље захвалности Института Сервантес у Београду за исказану подршку и сарадњу у активностима Института Сервантес на промоцији шпанског језика и хиспанских култура у периоду 2004-2014. Превела је драме “Кети и нилски коњ”, “Чунга”, “Лепе очи, ружне слике” и приповетку “Недеља” Марија Варгаса Љосе, објављену у Антологији хиспаноамеричке приче “Вечита смрт од љубави јача”, чији је и приређивач.