Стрип албум „Убијте Каравађа!“: Потера за субверзивним сликарем
Агилни издавач „Darkwood“ негује више едиција чиме „покрива“ широку лепезу стрип понуде; међу њима је и серија меко укоричених свезака под заједничким именом „Једно доба, једна прича“ потекла из окриља италијанског стрип гиганта „Сергио Bornelli Едиторе“.
Реч је самосталним („оне схот“) стрип причама на стотињак страница смештеним широм земаљског шара и историјских периода које, мање или више успешно, раде бројне стрип занатлије-професионалци. Циљ ових свезака је да буду занимљиве и узбудљиве односно коректно исцртане. Шефови „Бонелија“ од својих радника не траже ремек-дела већ достизање продукцијских стандарда. Сценаристи и цртачи, са своје стране, на тим свескама „пеку (стрип) занат“ и спремају се за захтевније задатке. Конзументи оваквих издања жељни су, пре свега, квалитетних забавних „прича у сликама“. Уколико се коцкице мозаика склопе - што упркос напорима није ни мало лако - резултат треба да задовољи све у ланцу: издавача који нуди добар производ, ствараоце који су успешно завршили радни задатак и публику која има занимљиво штиво којим ће испунити слободно време и, ако је задовољна, потражити нову свеску те едиције. Све наведене услове испуњава епизода „Убијте Каравађа!“ сценаристе Ђузепе де Нардоа и цртача Ђампјеро Казертаноа објављена, у пуном колору на 130 страница, као „Специјал“ едиције „Једно доба, једна прича“. По чему је ова прича занимљива?
Интрига се плете око стварне личности - сликара Микеланђела Меризи Да Каравађа (1571-1610) који је, за свог кратког живота, био слављен и оспораван па заборављен и тек у 20. веку поново „откривен“ и признат за једног од генија ликовне уметности, претечу барока и натурализма. Његов живот буран је и контраверзан као да су га измислили претерано ревносни холивудски сценаристи. Душебрижнике је иритирао сликама на религијске теме у којима је недостајало светости и узвишености јер су све његове поставке биле сувише обичне, сувише тривијалне а ликови претерано налик простом пуку. Каравађо је поспрдно називан сликарем голих, прљавих, жуљевитих стопала који својим делима потхрањује напредовање јереси која угрожава католичку веру. Формални повод за његово дугогодишње бежање из Рима била је оптужба за убиство у двобоју - због наслагања у резултату тениског меча(!) - због чега је Каравађо осуђен „прогласом на смрт“ по коме је, у границама папске држава, било ко могао да над њим изврши смртну казну. Сликар ипак није убијен јер је био под заштитом моћних људи који су пред папом покренули поступак за Каравађово помиловање. У стрипу кардинал Виланова, који презире сликарево опасно дело, ангажује капетана Пабла да елиминишу сликара. Истовремено, брат човека кога је сликар убио ангажује плаћеника Лагарда да би осветио брата. Ривали не успевају да се договоре о подели награде (иако је сликар ван њиховог домашаја) па „смештају“ један другом замке како би омели супротну страну да прва стигне до плена. Каравађо тражи уточиште на Малти и, захваљујући заштитницима, постаје члан Братства малтешких витезова што изазива револт неких од витезова који желе да га избаце из својих редова. После још једног инцидента сликар бежи из тамнице и упада у клопку плаћеника из које га, барем привремено, спасава Пабло. Каравађо бежи даље, скривају га поштоваоци али га издаје здравље па пакује слике и плови за Рим како би измолио опрост. Ипак, као тешког болесника га пре краја пута искрцавају у замак на обали; он не мирује већ устаје из болесничке постеље и у делиријуму креће за својим бродом али пада... Сликара на самрти сустиже Пабло који више не жели да га убије јер гаји дубоко поштовање према Каравађу и његовом делу а кад сликар умре Пабло брани његово тело од Лагарда. Ипак, и Паблова судбина је запечаћена јер кардинал Виланова тражи плаћеникову главу и Каравађове слике...
Илија Бакић