Стеријино позорје – критички угао из публике

Ма колико неповезано деловало, овако би се могло, паролашки, сажети Стеријино позорје које је, уместо крајем пролећа, одржано почетком јесени. Светислав Јованов је селекцију, па и слоган „Стварност - чуднија од маште“, објавио пре пандемије вируса ковид-19. Радујући се повратку у позориште, глумица Бранка Петрић Фехмију је на отварању говорила у име Стерије, да би на затварању жири предвођен Алмиром Башовићем прогласио најуспешније и тако означио крај старе, а почетак нове, сви се надају, здравије сезоне.

Публика је на 65. Стеријином позорју могла да види представе о страдању глумаца и Јевреја у Другом светском рату, невољама радника у транзицији, о Џенис Џоплин и Лепој Брени, али и једну представу без текста. Кокан Младеновић је у Суботици режирао Густава, а пре неколико година, на сличан начин, представу у Сомбору, који је и овај пут био Холивуд, јер је освојио нашег позоришног оскара - за „Семпер идем“ Ђорђа Лебовића, у драматизацији и режији Горчина Стојановића, са сјајним Марком Марковићем у главној улози. Награду публике освојила је представа „Ко је убио Џенис Џоплин?“ Тијане Грумић, у режији Соње Петровић (Српско народно позориште/ ОПЕНС), а занимљиво је чути и шта о протеклом Позорју каже критика.

– Било је ово неуобичајено живо и занимљиво фестивалско издање, без мастодоната и тобож‘ незаобилазних звезда наше мале позоришне средине – почиње свој коментар Сања Гловацки. – Све честитке Светиславу Јованову за овогодишњи избор, у коме је најстарији писац имао 41 годину, а већина редитеља такође спадала у ту категорију. Није проблем у старости, него у животности, у темама које нас се животно тичу, јер позориште је место окупљања, постављања питања и пропитивања свега и свакога. Бар би требало да буде. Недостајао ми је једино (Златко) Паковић и његова радикална политичност.

Театролог Миливоје Млађеновић, који је у међувремену најављен и као нови селектор Стеријиног позорја, каже да је осим свакодневног истицања да је одржавање фестивала било подвижнички чин у болесном времену, било важније то што он није деловао као да је позоришни живот на респиратору.

- Највидљивија  тековина нетом  окончаног, 65.  Стеријиног позорја, јесте  најава новог поетичког смера, ознака новог стилског правца у српском драмском писму и позоришту,  који је индиректан отисак овог времена  невидиљиве егзистенцијалне стрепње. Уроженост јединке у савременом свету, осећање несигурности као глобални проблем, самоћа, страх, искушавање телесности у простору и пропадање тела услед дејства технологије – каже Млађеновић. – То иновирање у подручју  драмске и редитељске праксе, и њихова, као по правилу међусобна условљеност  и преплитање очито је најмање у три представе: „Кретање“ Димитрија Коканова у режији Јоване Томић, „Лоунли планет“ групе драмских писаца средње и млађе генрације, те „Лепа Брена проџект“, такође писаца из истог или нешто проширеног круга (Пелевић, Димитирјевић, Шљивар, Обрадовић, итд). Све три представе имају одлике  имерзивног театра, постдрамског позоришног израза, али имају и неке особености: фрагментарност, монолошку форму која се спаја ипак у целину.

Млађеновић наводи и да је представе виђене на 65. Стеријином позорју карактерисала тежња ка дезилузионизму,  истраживању у подручју културе публике, доток свеже крви светских кретања у театру испосредован пре свега деловањем Битефа, али не пуким пресликавањем, него пропуштањем кроз призму нашег, традиционалног, конвенционалног позоришта:

– Овогодишње Позорје је садржало у себи и драмску поезију, преиспитвало наслеђе брехтовског епског театра препознато у „Радничкој хроници“. Доминирала је  колажна структура, али насупрот њој, пажњу публике пленила је грандиозна линеарна форма „Семпер идем“, у којој се такође тежиште Историје помера ка индивидуалном. И то померање ка позицији и статусу Индивидуалног у Свету такође је једна од ознака овогодишњег фестивала националне драме. Стеријино позорје, лета Господњег или Ђавољег, између Раја и Пакла, под маскама, остаће запамћено и по демаскирању и испитивању корена људске бестијалности у представама „Смедерево 1941.“ Српског народног позоришта и „Ајхман у Јерузалему“ Јернеја Лоренција загребачког театра ЗеКаЕм. Селектор Светислав Јованов направио је избор представа које одлично комуницирају међусобно и кад  делује да су међусобно тематски, идејно или формално прилично удаљене.

Позоришни критичар Андреј Чањи не потецењује гласове публике Стеријиног позорја, описујући представу о Џенис Џоплин као резултат самосталног рада групе младих ауторки, глумица и глумаца, до којег им је истински стало.

– Доста добре музике. Поигравање са стереотипима. Борба против друштвених правила и обичаја. Разигран мизансцен. Аутентична посвећеност. Тој младалачкој предузимљивости биле су потребне године како би стекла поверење институционалног позоришта. Чак и то указано поверење није превазилазило границе Камерне сцене, на којој се представа игра када је на редовном репертоару Српског народног позоришта. Морало је да се догоди Позорје како би Џенис Џоплин запевала на сцени “Пера Добриновић” – примећује Чањи. - Иако поред свих својих квалитета поседује и очигледне недостатке, у том истовременом садејству врлина и мана није усамљена – амбивалентна вредност карактеристична је за целокупну селекцију. „Смедерево 1941.“ уместо сложене, поседује хаотичну, непроходну и замарајућу структуру у којој се гомилају теме и мотиви у неколико паралелних наратива: истражни поступак, искази мештана, животи глумаца, инсценација „Злочина и казне“. Представа „Кретање“, иако стреми ка форми имерзивног театра (што је у нашим позориштима реткост) измештањем радње са сцене у просторе ЊЦ-а, радионице или шанка – због чега се публика дели у групе – још увек не зна шта тиме жели да постигне. То се превасходно види у последњој сцени када се све групе окупе на једном месту где их чекају балони и вентилатор да се мало поиграју, јер кад већ није осмишљен смислен крај, нека бар буде забаван.

За представу „Густав је крив за све“ Позоришта „Деже Костолањи“ из Суботице, Чањи каже да њоме Кокан Младеновић још једном прозива публику, али уз занимљиву употребу звучних ефеката које глумци током представе производе на сцени.

– „Семпер идем“ је шесточасовно одсуство драматуршке и редитељске визије Горчина Стојановића, које од фијаска дели само одлични анасмбл Народног позоришта Сомбор. „Радничка хроника“ је изванредна представа по томе што адресира један од најважнијих друштвених проблема – права радника. Иако је јасно да радници симболички одумиру губљењем и смисленог живота и достојанства и радости, у сувишном крају они су и дословно морали бити затрпани земљом без наде и без вере. „Лепа Брена проџект“ представља одушевљење различитим феноменима који су у вези са познатом певачицом: фанови који је имитирају, зграде које носе њено име, симбол југословенства, социјализма, бизниса и капитализма. Како је могуће да се од Брене која пева Југословенку дошло до Брене која отвара своју винарију није објашњено, али исто тако се ни у једном тренутку не спомиње ни највећи шоубизнис гигант у Србији – Гранд – чији је она била сувласник – закључује Чањи, враћајући се на почетну премису. –  „Ко је убио Џенис Џоплин” поседује нешто што ниједна представа у селекцији није имала: енергију коју млада глумачка екипа шаље са сцене, препуштање публике њиховој надахнутој игри и напуштање сале са осећајем радости. У питању је квалитет због којег се остали недостаци праштају зато што се дешава ретко, зато што мотивише повратак у позориште и зато што енергијом пркоси успаваној институцији, а радошћу унесрећеној држави. То није мала ствар.

        И. Бурић