Sterijino pozorje – kritički ugao iz publike

Ma koliko nepovezano delovalo, ovako bi se moglo, parolaški, sažeti Sterijino pozorje koje je, umesto krajem proleća, održano početkom jeseni. Svetislav Jovanov je selekciju, pa i slogan „Stvarnost - čudnija od mašte“, objavio pre pandemije virusa kovid-19. Radujući se povratku u pozorište, glumica Branka Petrić Fehmiju je na otvaranju govorila u ime Sterije, da bi na zatvaranju žiri predvođen Almirom Bašovićem proglasio najuspešnije i tako označio kraj stare, a početak nove, svi se nadaju, zdravije sezone.

Publika je na 65. Sterijinom pozorju mogla da vidi predstave o stradanju glumaca i Jevreja u Drugom svetskom ratu, nevoljama radnika u tranziciji, o Dženis Džoplin i Lepoj Breni, ali i jednu predstavu bez teksta. Kokan Mladenović je u Subotici režirao Gustava, a pre nekoliko godina, na sličan način, predstavu u Somboru, koji je i ovaj put bio Holivud, jer je osvojio našeg pozorišnog oskara - za „Semper idem“ Đorđa Lebovića, u dramatizaciji i režiji Gorčina Stojanovića, sa sjajnim Markom Markovićem u glavnoj ulozi. Nagradu publike osvojila je predstava „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ Tijane Grumić, u režiji Sonje Petrović (Srpsko narodno pozorište/ OPENS), a zanimljivo je čuti i šta o proteklom Pozorju kaže kritika.

– Bilo je ovo neuobičajeno živo i zanimljivo festivalsko izdanje, bez mastodonata i tobož‘ nezaobilaznih zvezda naše male pozorišne sredine – počinje svoj komentar Sanja Glovacki. – Sve čestitke Svetislavu Jovanovu za ovogodišnji izbor, u kome je najstariji pisac imao 41 godinu, a većina reditelja takođe spadala u tu kategoriju. Nije problem u starosti, nego u životnosti, u temama koje nas se životno tiču, jer pozorište je mesto okupljanja, postavljanja pitanja i propitivanja svega i svakoga. Bar bi trebalo da bude. Nedostajao mi je jedino (Zlatko) Paković i njegova radikalna političnost.

Teatrolog Milivoje Mlađenović, koji je u međuvremenu najavljen i kao novi selektor Sterijinog pozorja, kaže da je osim svakodnevnog isticanja da je održavanje festivala bilo podvižnički čin u bolesnom vremenu, bilo važnije to što on nije delovao kao da je pozorišni život na respiratoru.

- Najvidljivija  tekovina netom  okončanog, 65.  Sterijinog pozorja, jeste  najava novog poetičkog smera, oznaka novog stilskog pravca u srpskom dramskom pismu i pozorištu,  koji je indirektan otisak ovog vremena  nevidiljive egzistencijalne strepnje. Uroženost jedinke u savremenom svetu, osećanje nesigurnosti kao globalni problem, samoća, strah, iskušavanje telesnosti u prostoru i propadanje tela usled dejstva tehnologije – kaže Mlađenović. – To inoviranje u području  dramske i rediteljske prakse, i njihova, kao po pravilu međusobna uslovljenost  i preplitanje očito je najmanje u tri predstave: „Kretanje“ Dimitrija Kokanova u režiji Jovane Tomić, „Lounli planet“ grupe dramskih pisaca srednje i mlađe genracije, te „Lepa Brena prodžekt“, takođe pisaca iz istog ili nešto proširenog kruga (Pelević, Dimitirjević, Šljivar, Obradović, itd). Sve tri predstave imaju odlike  imerzivnog teatra, postdramskog pozorišnog izraza, ali imaju i neke osobenosti: fragmentarnost, monološku formu koja se spaja ipak u celinu.

Mlađenović navodi i da je predstave viđene na 65. Sterijinom pozorju karakterisala težnja ka deziluzionizmu,  istraživanju u području kulture publike, dotok sveže krvi svetskih kretanja u teatru isposredovan pre svega delovanjem Bitefa, ali ne pukim preslikavanjem, nego propuštanjem kroz prizmu našeg, tradicionalnog, konvencionalnog pozorišta:

– Ovogodišnje Pozorje je sadržalo u sebi i dramsku poeziju, preispitvalo nasleđe brehtovskog epskog teatra prepoznato u „Radničkoj hronici“. Dominirala je  kolažna struktura, ali nasuprot njoj, pažnju publike plenila je grandiozna linearna forma „Semper idem“, u kojoj se takođe težište Istorije pomera ka individualnom. I to pomeranje ka poziciji i statusu Individualnog u Svetu takođe je jedna od oznaka ovogodišnjeg festivala nacionalne drame. Sterijino pozorje, leta Gospodnjeg ili Đavoljeg, između Raja i Pakla, pod maskama, ostaće zapamćeno i po demaskiranju i ispitivanju korena ljudske bestijalnosti u predstavama „Smederevo 1941.“ Srpskog narodnog pozorišta i „Ajhman u Jeruzalemu“ Jerneja Lorencija zagrebačkog teatra ZeKaEm. Selektor Svetislav Jovanov napravio je izbor predstava koje odlično komuniciraju međusobno i kad  deluje da su međusobno tematski, idejno ili formalno prilično udaljene.

Pozorišni kritičar Andrej Čanji ne potecenjuje glasove publike Sterijinog pozorja, opisujući predstavu o Dženis Džoplin kao rezultat samostalnog rada grupe mladih autorki, glumica i glumaca, do kojeg im je istinski stalo.

– Dosta dobre muzike. Poigravanje sa stereotipima. Borba protiv društvenih pravila i običaja. Razigran mizanscen. Autentična posvećenost. Toj mladalačkoj preduzimljivosti bile su potrebne godine kako bi stekla poverenje institucionalnog pozorišta. Čak i to ukazano poverenje nije prevazilazilo granice Kamerne scene, na kojoj se predstava igra kada je na redovnom repertoaru Srpskog narodnog pozorišta. Moralo je da se dogodi Pozorje kako bi Dženis Džoplin zapevala na sceni “Pera Dobrinović” – primećuje Čanji. - Iako pored svih svojih kvaliteta poseduje i očigledne nedostatke, u tom istovremenom sadejstvu vrlina i mana nije usamljena – ambivalentna vrednost karakteristična je za celokupnu selekciju. „Smederevo 1941.“ umesto složene, poseduje haotičnu, neprohodnu i zamarajuću strukturu u kojoj se gomilaju teme i motivi u nekoliko paralelnih narativa: istražni postupak, iskazi meštana, životi glumaca, inscenacija „Zločina i kazne“. Predstava „Kretanje“, iako stremi ka formi imerzivnog teatra (što je u našim pozorištima retkost) izmeštanjem radnje sa scene u prostore NJC-a, radionice ili šanka – zbog čega se publika deli u grupe – još uvek ne zna šta time želi da postigne. To se prevashodno vidi u poslednjoj sceni kada se sve grupe okupe na jednom mestu gde ih čekaju baloni i ventilator da se malo poigraju, jer kad već nije osmišljen smislen kraj, neka bar bude zabavan.

Za predstavu „Gustav je kriv za sve“ Pozorišta „Deže Kostolanji“ iz Subotice, Čanji kaže da njome Kokan Mladenović još jednom proziva publiku, ali uz zanimljivu upotrebu zvučnih efekata koje glumci tokom predstave proizvode na sceni.

– „Semper idem“ je šestočasovno odsustvo dramaturške i rediteljske vizije Gorčina Stojanovića, koje od fijaska deli samo odlični anasmbl Narodnog pozorišta Sombor. „Radnička hronika“ je izvanredna predstava po tome što adresira jedan od najvažnijih društvenih problema – prava radnika. Iako je jasno da radnici simbolički odumiru gubljenjem i smislenog života i dostojanstva i radosti, u suvišnom kraju oni su i doslovno morali biti zatrpani zemljom bez nade i bez vere. „Lepa Brena prodžekt“ predstavlja oduševljenje različitim fenomenima koji su u vezi sa poznatom pevačicom: fanovi koji je imitiraju, zgrade koje nose njeno ime, simbol jugoslovenstva, socijalizma, biznisa i kapitalizma. Kako je moguće da se od Brene koja peva Jugoslovenku došlo do Brene koja otvara svoju vinariju nije objašnjeno, ali isto tako se ni u jednom trenutku ne spominje ni najveći šoubiznis gigant u Srbiji – Grand – čiji je ona bila suvlasnik – zaključuje Čanji, vraćajući se na početnu premisu. –  „Ko je ubio Dženis Džoplin” poseduje nešto što nijedna predstava u selekciji nije imala: energiju koju mlada glumačka ekipa šalje sa scene, prepuštanje publike njihovoj nadahnutoj igri i napuštanje sale sa osećajem radosti. U pitanju je kvalitet zbog kojeg se ostali nedostaci praštaju zato što se dešava retko, zato što motiviše povratak u pozorište i zato što energijom prkosi uspavanoj instituciji, a radošću unesrećenoj državi. To nije mala stvar.

        I. Burić