Стеријина „Женидба и удадба” у Књажевско-српском театру Крагујевац

Наравно, већ је јасно и из наслова да се не ради о карактеру, ситуацији. Да ли је и на који начин релевантно ово дело и данас, показује представа “Женидба и удадба”, у режији Јане Маричић, у Књажевско-српском театру Крагујевац.

Умерен ритам изведбе, невербална, физичка игра глумаца у сценама које трају колико и оне у којима говоре, стварају атмосферу у којој комика није у првом плану. “Весела позорја” још од Мијачевих режија седамдесетих година прошлог века открила су мрачну страну Стерије, иманентну у његовим комедиографским текстовима, што је до данас постало општепозната театролошка чињеница. Јана Маричић на овом трагу потврђује и даље развија идеју у којој су горчина, мука, саставни и неопходни делови духовите луцидности. Отуд су и ликови више гротескни, него карикатурални. Костим Јелене Јањатовић потцртава беду, а веома сведена сценографија Вељка Стојановића - лице и наличје куће у којој је један кревет све и у њему спавају сви - вишезначна је и веома функционална.

Шта је брак - да једном речју сведемо феномен женидбе и удадбе - код Стерије, па и данас, ево рецимо, у Крагујевцу? Интерес? Отац (Милић Јовановић) и Мајка (Марина Перић Стојановић) би да се отарасе кћерке (Катарина Јанковић) и ослободе једно место у кревету, пре него да она буде срећна, са слободом и независношћу у избору. Девојка би да се вози „у каруце”, да “сама себи ради”, како је учи и завиди јој Тетка (Мина Стојковић). Младожења (Милош Крстовић) би да има у се, на се и пода се. Лик Проводаџије (Никола Милојевић) то најбоље сублимира, с тим што је он више покварењак, него резонер, што је код Стерије често у карактеристичном јединству. Његова злоупотреба “положаја” и прилике, у крагујевачкој представи и обљуба Девојке, није обечашћење, него својеврсно прочишћење, које одлично функционише као продужетак самосвојне редитељске идеје да односе у овој, па и новој породици која радњом комада тек настаје, прикаже као накарадне, наопаке.

Дакако да има извесне анахроности, недостатака спрам савремености, у Стеријином класицистичком виђењу теме, али редитељка Јана Маричић није “поклекла” пред изазовом горућих друштвених тема у погледу породице. Није се одлучила да потпуно разбуца корисно штиво и тако изгуби Стерију, његову проблемску проницљивост. Шта више, ослободила се његове дидактичности здравом дозом отворености у тумачењу, а успешном театрализацијом додала још нешто од вредности класичног шмека који су и глумци и публика врло добро прихватили. Амин.

        Игор Бурић