Sterijina „Ženidba i udadba” u Knjaževsko-srpskom teatru Kragujevac

Naravno, već je jasno i iz naslova da se ne radi o karakteru, situaciji. Da li je i na koji način relevantno ovo delo i danas, pokazuje predstava “Ženidba i udadba”, u režiji Jane Maričić, u Knjaževsko-srpskom teatru Kragujevac.

Umeren ritam izvedbe, neverbalna, fizička igra glumaca u scenama koje traju koliko i one u kojima govore, stvaraju atmosferu u kojoj komika nije u prvom planu. “Vesela pozorja” još od Mijačevih režija sedamdesetih godina prošlog veka otkrila su mračnu stranu Sterije, imanentnu u njegovim komediografskim tekstovima, što je do danas postalo opštepoznata teatrološka činjenica. Jana Maričić na ovom tragu potvrđuje i dalje razvija ideju u kojoj su gorčina, muka, sastavni i neophodni delovi duhovite lucidnosti. Otud su i likovi više groteskni, nego karikaturalni. Kostim Jelene Janjatović potcrtava bedu, a veoma svedena scenografija Veljka Stojanovića - lice i naličje kuće u kojoj je jedan krevet sve i u njemu spavaju svi - višeznačna je i veoma funkcionalna.

Šta je brak - da jednom rečju svedemo fenomen ženidbe i udadbe - kod Sterije, pa i danas, evo recimo, u Kragujevcu? Interes? Otac (Milić Jovanović) i Majka (Marina Perić Stojanović) bi da se otarase kćerke (Katarina Janković) i oslobode jedno mesto u krevetu, pre nego da ona bude srećna, sa slobodom i nezavisnošću u izboru. Devojka bi da se vozi „u karuce”, da “sama sebi radi”, kako je uči i zavidi joj Tetka (Mina Stojković). Mladoženja (Miloš Krstović) bi da ima u se, na se i poda se. Lik Provodadžije (Nikola Milojević) to najbolje sublimira, s tim što je on više pokvarenjak, nego rezoner, što je kod Sterije često u karakterističnom jedinstvu. Njegova zloupotreba “položaja” i prilike, u kragujevačkoj predstavi i obljuba Devojke, nije obečašćenje, nego svojevrsno pročišćenje, koje odlično funkcioniše kao produžetak samosvojne rediteljske ideje da odnose u ovoj, pa i novoj porodici koja radnjom komada tek nastaje, prikaže kao nakaradne, naopake.

Dakako da ima izvesne anahronosti, nedostataka spram savremenosti, u Sterijinom klasicističkom viđenju teme, ali rediteljka Jana Maričić nije “poklekla” pred izazovom gorućih društvenih tema u pogledu porodice. Nije se odlučila da potpuno razbuca korisno štivo i tako izgubi Steriju, njegovu problemsku pronicljivost. Šta više, oslobodila se njegove didaktičnosti zdravom dozom otvorenosti u tumačenju, a uspešnom teatralizacijom dodala još nešto od vrednosti klasičnog šmeka koji su i glumci i publika vrlo dobro prihvatili. Amin.

        Igor Burić