Спасоје Ж. Миловановић, драматург: Предводници и народ

Роман проблематизује читав низ оса сукоба - револуција/ контрареволуција, насиље/ не-насиље, виши/ нижи сталеж, домаће/ страно, стари/ млади, херојство/ кукавичлук, сељачко/ грађанско, мушко/ женско, да набројим само неке, као породичан и  друштвени став доминантно дат из перспективе равногорског покрета, у време објављивања романа – губитничке стране. Тематски заокрет и измењена перспектива посматрања у осама сукоба пратила је и композиционо одустајање од јасног праћења радње, мешање фикције и факције, у којима се гласови појединаца умрежавају у јединствен глас народа, збуњеног историјским тренутком – карактерише драматург Спасоје Ж. Миловановић роман који ће ускоро да постане представа на репертоару Српског народног позоришта.

Миловановић је драматизацију радио на основу богатог искуства, поменимо само Золину „Нану“, Нушићеву „1915“, Стојиљковићевог „Константина“, али кад су у питању „Деобе“, нема двојбе да је реч о изузетно захтевном делу, што због свог значаја, што због обима.

Како сте приступили драматизацији Ћосићевог романа, познатог по великој заступљености монолошке форме, документарности грађе, изразитом књижевном богатству језика? Све су то сложени услови за захтеве драмског писма!

- Мотивско-композициони елементи драматизаторски поступак усмериле су на препознавање колизије између невербалне радње, солилоквија, монолога и дијалога у свакој драмској ситуацији. Ова колизија, која суштински припада иронијском модусу, даје повод да се у роману и драмском тексту трага за оним својствима које иронија у свом обједињавајућем искуству истовремено истиче и потире. Тематизовани сукоби, на овај начин, ресемантизују се на оба своја пола у аморфно стање које карактерише представе о периоду који prеthodi новом почетку, и одговарају искуству „вечног враћања истог”.

Исписујући колективну и личну трагедију ликова, Ћосић роман започиње нападом нацистичке Немачке на краљевину Југославију, 1941, и завршава догађајима ослобођења у јесен 1944. Ликове је бирао и градио према њиховом социјалном пореклу и животном опредељењу, и тиме захватио све друштвене слојеве на којима су се ослањале сукобљене стране: равногорски и партизански покрет. Из мноштва догађаја, ликова и перспектива које роман нуди, током драматизаторског поступка покушао сам да издвојим најзначајније представнике чије индивидуалне црте и фабулативне линије сакупљају трауматизовано искуство подела, распада друштва, породице и појединца. Истовремено, разбијање и преобликовање времена, искустава савременог позоришта и гротескне сличности  траума ратовања деведесетих година 20. и подела 21. века, поигравање формом, у којој Хор, као множина индивидуалних судбина и гласова, чува сећање на грчку трагедију, али постаје и свезнајући приповедач, нешто као друштвена мрежа, окупљена око препричавања судбине Уроша Бабовића и мештана села Прерово и Трнава, полазна су основа овог драматизаторског поступка и предлошка сценске интерпретације. 

Сама драматизација има 23 верзије. Такозвана прва рука кренула је од процеса натурализације фабуле и сижеа романа, да би свака следећа наставила са сабијањем ликова и догађаја, до коначног свођења више од 1000 страна романа на меру позоришне представе.

Што се тиче тематског оквира, односа равногорског и комунистичког покрета, „Деобе“ Добрице Ћосића несумњиво су биле на трагу подела и у тадашњој послератној Србији и Југославији. Коју врсту „ревизије“, односно увида у то доноси ваша, данашња верзија?

- Други светски рат је, без икакве сумње, метафора и метонимија крвавих подела у Србији. Његови ођеци чују се и данас. Готово да на сваком кораку чујемо о некаквим поделама у Србији. Од оних (квази)политичких „прва и друга Србија“, „грађанска и национална Србија“, „лева и десна Србија“, „власт и опозиција“, „бојкот - и избор-опозиција“, преко верских, националних, вакцинашких, спортских, локацијских, родних, генерацијских... Чини се да је списак подела неисцрпан. Отуда ,,Деобе“ могу да се посматрају као опомена тренутку у којем живимо и којем се обраћамо. Бојим се да нас све ове поделе у савременом српском друштву поново воде ка суманутом братоубилачком рату. Истовремено, границе између тих подела су јако порозне, што додатно потцртава бесмисао тих и таквих подела.

Роман, дакако, садржи и бројне слојеве психолошког, личног и породичног плана. Затим, у њему је присутан и слојевит приказ социјално условљеног понашања и односа. На чему сте у овом смислу темељили рад на драматизацији?

- Најједноставније речено, интересовао ме је однос Лајевог и Едиповог комплекса - зашто родитељи желе да убију своју децу или зашто деца желе да убију своје родитеље, и, унутар тога, српска верзија сукоба свако против свакога и сви против свих. Са великим поштовањем према роману као грађи за драму, одабрани драмски ликови, репрезенти су две велике семиотичке скупине: оних који покушавају да буду предводници друштва и оних који чине, такозваног малог човека, односно народ.

Да ли сте можда користили и друге мотиве из опуса књига Добрице Ћосића, које се надовезују у својеврсним циклусима? 

- Не. Роман „Деобе“ је својеврсни манифест, како савременог српског романа тако и неисцрпни резервоар тема које се, са лакоћом, могу препознати и у романима, драмама и филмовима који следе после овог класика.

Игор Бурић