Представа „Евгеније Оњегин” премијерно у Позоришту младих

Ово славно дело, о неузвраћеној и неоствареној љубави између Татјане Ларине и Евгенија Оњегина, говори и о општем, односно преовлађујућем расположењу једне генерације, које се прелама кроз овај лик младог човека, неиспуњеног и незадовољног свиме што му се догађа у животу, и на неки начин симболично представља и судбину тадашњих младих људи.  

Овај текст редитељ Лијешевић доживљава као комад о једној генерацији. У “Евгенију Оњегину” се стално помиње “сплин” и бајроновска меланхолија, али Лијешевић подсећа да заправо овај јунак говори “моја душа је празна, моја душа је хладна”. С таквом душом, Оњегину се у животу као прва драматична и озбиљна ствар догоди двобој, у којем убија пријатеља. Тако он упознаје живот кроз смрт, коју је сам проузроковао. До тада је Оњегин био, како подсећа Лијешевић на Пушкинове речи, модни тиранин, распусник, дете весеља и забаве, наследник целе велике породице, која се завршава с њим.

„Евгеније Оњегин је прародитељ данашњих генерација које своју слободу носе високо, доживљавају је као идентитет, па и смисао живота. А да ли је уопште познају? Љубав, пријатељство и сваку вредност ће жртвовати зарад те примамљиве илузије иза које се често крију хладноћа и празнина – пороци Пушкиновог, али много више нашег времена. Долазе као симпатична и пролазна мода, али брзо показују застрашујуће наличје јер за собом остављају пустош, уништене љубави, идеале, снове, везе и пропуштене шансе. Оњегинова празнина није пасивна тишина, нити простор креације, већ тамна и агресивна сила која гута, прождире и тражи жртве. Коб“, указује редитељ ове представе Борис Лијешевић.

Евгеније Оњегин представља, по његовим речима, време које долази, време хладне и празне душе, које негује егоизам као једину одбрану од света, и као животни кредо и поуку.

„Време које хвали бунт, презир и иронију, а убија нежност, емотивност, поезију, љубав, наивност и лепоту. Пушкин је препознао Оњегина као знак пропадања, декаденције, као симптом модерног градског живота. Данас се тај симптом развија у генерацијску болест која завршава у самоћи, у потрошеном животу без љубави и смисла“, напомиње Лијешевић.

Евгенија Оњегина игра Пеђа Марјановић, Кристина Савков је Татјана Ларина, а у осталим улогама су: Данило Миловановић (Владимир Ленски), Иван Ђурић (Степан), Саша Латиновић (Генерал, Мсје Трике, Поп), Слободан Нинковић (Зарецки), Миа Радовановић (Олга Ларина, Дечак), Вера Хрћан Остојић (Дада, Кнегиња Алина), Јелица Глигорин (Госпођа Ларина, Бака), Неда Даниловић (Акуљка, Гђа Пустјакова, Ћерка кнегиње Алине) и Драган Зорић (Оњегинов стриц, Г. Бујанов).

Сценографкиња је Уна Јанков, а костимографкиња је Милица Грбић Комазец.

Н. П-ј.