Плесна представа о угроженим птицама новост на позоришној сцени

- Последња јаребица затиче се на опустелом станишту које испуњава само звук њеног сетног лета. Вођена надом да ће зачути цвркут птица, она окупља и велику дропљу која покушава да свије гнездо, моћног степског сокола, заљубљени пар ражњева и радозналу препелицу. Рађа се ново јато птица, испуњено разноликим особинама сваке врсте и започиње свој последњи лет. Кроз пустоловину потраге за стаништем, птице се сусрећу са суровим лицем криволова, недостатком хране и смртоносним дејством отрова. Чак ни снага партнерске и мајчинске љубави не може да спаси птице од нестајања. Оне постају сан и сећање, а њихов лет запамћен као последњи траг ових величанствених бића. Остаје мисао... Када нестану птице, нестаће и људи. Птице су међу нама и дубоко у нама, јер сви желе да полете слободно и срећно - својеврстан је либрето представе у продукцији Новосадске секције међународног савета за игру ЦИД-УНЕСЦО, у сарадњи са организацијом “Ново културно насеље” и техничком подршком Новосадског позоришта / Ујвидеки синхаза.

Другим речима, птице су постале толико усамљене, да у овој маштовитој верзији почињу да се уједињују и друже, не би ли избегле злослутну судбину, која је дубоко везана за цело њихово окружење, па и људе, чију природу често симболизују.

Представа дакле, кроз низ секвенци, или поглавља (“Јато”, “Тровање”, ”Мајка”, “Криволов”, “Љубав”, “Нестанак”, садржи соло, дуо и групне тачке, које су урађене у кореографији модерног балета, са покретом доминантно стилизованим тако да подсећа на карактеристичан дух врста птица, изабраних по степену њихове угрожености. Ауторке овог сегмента су, поред редитељке Ене Ентине Гуцунски Накић, Александра Кетиг, Милица Лончар и сами извођачи. Емоција и драматика снажно су потцртане музиком Мирка Поповића, Себастијана Нађа, Филипа Готовца, Митра Субе Суботића и Ивана Марковића. Сценографију као низ једноставних, ликовно сведених полупропусних застора, са великим отвором на средини, што у комбинацији са осветљењем на моменте делује визуелно ефектно и довољно отворено за сценски покрет, звук и значења, креирале су Јелена Иванчевић и Нина Путник. У стварање представе “Плес угрожених птица” били су укључени и чланови Научно-истраживачког друштва студената биологије и екологије “Јосиф Панчић” из Новог Сада, што целом пројекту још даје на значају.

        И. Бурић