Орест у Мосулу отворио Битеф: Библијска Европа

Овај немачки археолог-ентузијаста је у 19. веку ископавањем открио древну Троју, потврдио да је постојала, да би се касније утврдило да то није истина.

Шта јесте? Где је данас Троја и ко су Орест, Агамемнон, Клитемнестра...

На ова питања Рау даје пођеднако релативан одговор - у Мосулу. Рат у Ираку пођеднако је комплексан колико и Есхилова “Орестија” - ко је ту кога, кад и због чега. Рау не даје одговоре, нити поставља питања. Он једноставно упризорује драматуршки поједностављене и скраћене сцене, односе, глумце и натуршчике, видео записе из разореног града и сценску изведбу, као паралализам могућих “решења” вечите заврзламе: шта смо као људска бића, у било ком контексту било какве заједнице (што и јесте тема овогодишњег Битефа).

Морал, демократија, освета, правично суђење или ултимативна категорија праштања, показују своју немоћ. Заборав, као да није могућ. Представа се и завршава наводима да и поред повратка људи изградњи новог друштва, бомбе и даље експлодирају.

Зашто је нама важна ова представа? Осим уметнички врло релевантног и примереног поступка, који комбинује позорницу као европско средство изражавања са псеудо-докуметнарним материјалом светског домета, чак и политички коректног (антиратног, “хипи” ангажмана), “Орест у Мосулу” нам говори да је у Европи, оном делу у који не спадамо, још увек влада велика тензија у разумевању сличности и разлика између “придошлица” са Истока и “домородаца” са Запада. Ко је ту старији и ко је у праву, ко ће победити, најстарија је “недоумица”. Још од библијских времена, коју Рау радо раубује, цитирајући наводе о Ниниви, Јони (заробљеном у ждрелу левијатана - прим. крит.)...

Да обрнемо и помало заоштримо ствари, занемарујући друге перспективе - када размишљамо одакле је ко дошао, сетим се професора филозофије Лазара Вркатића који је лаконски знао да пита своје студенте - ко је победио у сукобу каубоја и индијанаца?

Игор Бурић