Ковачевић: Ружица Сокић би била срећна што сам добила њену награду

Ковачевић је рекла да што више сазрева више се радује и цени награде као што су Годишња награда матичног Народног позоришта у Београду и недавна Награда "Ружица Сокић".

Кад смо млади више нам је стало како ће други одреаговати, а сада са овим искуством могу само да се радујем и будем срећна оним што сма постигла ове године, навела је глумица.

Приметивши да домаћа публика воли класично позориште, Ковачевић је рекла да то показују у Народном позоришту постављене "Године врана" њеног оца, као и повратак "Рата и мира" Лава Толстоја.

Говорећи о еснафској Награди "Ружица Сокић", која јој је ове недеље уручена у Атељеу 212, Ковачевић је истакла да је имала срећу да познаје "Ружу одмалена и одраста уз њу и њене савете".

Мислим да би била јако срећна када би чула да сам добила награду која носи њено име. Била је једна од наших највећих глумица. Имала сам срећу да у 'Великој драми' играм с њом и учим кроз игру. Говорила је да не будемо себични, ни у животу ни на сцени, присетила се Ковачевић.

Према њеним речима, за глумца је јако важно да схвати да је уметност размена емоције и енергије, како са партнером на сцени тако и са публиком.

Уколико се само бавиш собом, та емоција не може да допре до публике. Сврха уметности је да запита, а уметника да те продрма као гледаоца, да се замислиш. Ми не нудимо одговоре, ми смо ту да вас пробудимо, навела је глумица.

Ковачевић је рекла да је васпитање битна ствар и да су је родитељи драматург и писац Ковачевић и мајка глумица Љиљана Благојевић васпитали "као дете као и свако друго".

Нисам одрастала у позоришту, није то место за дете, већ треба да се игра са другарима, да има полупана колена. Била сам код бабе и деде и код друге баке и на томе сам им захвална, присетила се.

После представе изгубим две, три киле. Адренлин је ту, пуно се дајемо, нарочито кад публика са вама плаче, смеје се...На крају вас аплауз поврати у енергетском смислу, рекла је Ковачевић.

У представи "Године врана" добила је прилику да после две деценије глумачке каријере први пут сарађује са оцем, пошто је prеthodno само ускочила у његову "Велику драму" након десет година извођења.

Ово је први пројекат и то је људима чудно. Увек се нашалим: 'Надам се да није последње да ће ме звати'. Одлично се слажемо. А са мајком сам играла и пре, сва три пута свекрве, рекла је Ковачевић.

Барду југословенског и српског филма Љубиши Самарџићу је остала захвалана што ју је као редитељ са 19 година узео да игра у филму "Јесен стиже, дуњо моја" (2004), а потом у "Коњи врани" (2007) и серији "Мирис кише на Балкану" (2010).

Имао је храбрости да узме глумце за које нико није знао. Узети четири млада глумца није мала ствар, нагласила је Ковачевић.

Глумица је открила да држи урамљену слику Самарџића код куће са снимања, јер је био и неко ко је "умео да у теби пробуди емоције, да те води, да намирише сиров таленат и онда бруси".

Ишла сам на кастинг, била сам дете. Хвала му, није се плашио. И што ми је веровао. Касније сам му говорила да бих код њега играла и неког ко држи тацну, рекла је глумица.

Упитана да ли јој је мајка дала неки користан професионални савет, Ковачевић је рекла да је то да се каријера гради на одбијеним улогама, не само одиграним.

Нису све добре за вас. Нису све суђене, нису ни све добро написане. Мора све да се поклопи. Боље је улогу вратити и захвалити се него трошити се. Глумци су нежна бића и лако се истроше уколико не знају да се чувају, упозорила је Ковачевић.

У тренуцима када је нису звали за улоге Ковачевић каже да је "важно не пасти духом него осмислити неки пројекат", као што је са колегама из Народног позоришта урадила представу "Браколомије" са којом су обишли свет.

Приметивши да су тренуци среће ретки у животу, Ковачевић је истакла да их морамо ценити, а лично је ружне тренутке заборављала, отпустила и наставила даље.

Ако смо само мрачни и црни онда ћемо да вучемо са собом људе. Човек мора да има ватре. У животу без искре животне не можете да будете добар уметник, оценила је глумица.